Proces bez pobede

Građani Srbije nemaju razloga za "slavlje" i osećaj trijumfa posle odluke Međunarodnog suda pravde u postupku koji se protiv naše države vodio po tužbi BiH za krivično delo genocida. Nije primereno reagovati na takav način, nakon sudske odluke, utemeljene na dokazima koji ukazuju na užasne zločine učinjene u građanskom ratu između naroda koji su donedavno zajedno živeli u istoj državi, a koja je nestala u krvavom vihoru. Ne treba zaboraviti ni da presuda MSP ipak osuđuje Srbiju, i to po dva osnova: prvom, koji se svodi na tvrdnju da naša država nije pokušala da učini sve što je mogla da spreči zločin u Srebrenici, i drugom, po kojem je naša država odgovorna što nije omogućila da se "pravdi privedu" svi optuženi za genocid.

Da li građani Srbije imaju razloga za zadovoljstvo što je naša država povukla protivtužbu protiv BiH? Smatram da nemaju, jer iako je zaista realan stav da ni BiH ne bi bila oglašena krivom za genocid, ipak bi to bila prilika da se u postupku pred MSP više raspravlja i o zločinima nad Srbima u BiH. Čisto pravno gledano, povlačenje naše protivtužbe je bio manevar usmeren na davanje veće težine našem stavu da MSP nije nadležan, kao što je on prethodno već i bio odlučio po našoj tužbi protiv nekih država NATO-a. Međutim, taj manevar nije uspeo. Konačno, da li bi šanse da se MSP oglasi nenadležnim zaista bile manje da Srbija nije povukla protivtužbu ? Ne bi bile manje, jer svaki sud, pa i MSP, u oceni svoje nadležnosti mora da se rukovodi pravnim kriterijumima, a ne samo procesnim radnjama stranke, njenim argumentima i "manevrima".

Da li građani Srbije ipak imaju razloga i za određeno zadovoljstvo nakon presude MSP? Imaju, naravno. Dobro je da naša država ipak nije oglašena direktnim krivcem za genocid. To je dobro iz mnogo razloga, a ne samo zato što nećemo morati da plaćamo milijarde evra odštete. Dobro je, jer tako država Srbija ipak neće nositi izvestan "žig" genocidnosti i jer se Srbija po tom pitanju neće osećati potpuno poraženom, poniženom i uniženom, a znamo iz istorije kakve posledice takav osećaj može da proizvede. To je dobro, jer bi mnogi građani Srbije bili iskreno zaprepašćeni zbog toga što najmultietničkija država, nastala iz nekadašnje SFRJ, postaje neposredno odgovorna za genocid, a, na primer, poznato je da su mnogi muslimani baš iz Srebrenice spas našli bekstvom u Srbiju. Pošto Srbija ipak nije oglašena krivcem za genocid, nesporno je da su predstavnici naše države u postupku pred MSP postigli veliki uspeh i na tome im treba iskreno čestitati, ali ne treba padati ni u kakvu euforiju.

Jedan od članova našeg pravnog tima u svom tekstu u "Politici" od 2. marta, "puca sačmom", pa kritikuje kako one koji žale što Srbija nije neposredno oglašena krivom za genocid, tako i druge koji su isticali neka svoja neslaganja s taktikom našeg pravnog tima. Autoru ovog teksta se, tako, zamera što je svojevremeno komentarisao neophodnost da sudija iz Maroka bude izuzet, jer po pravilima Statuta MSP ne može biti sudija neko ko je prethodno već učestvovao u drugom postupku u kome se rešavalo o predmetu koji je potom postao predmet pred MSP, a ovaj sudija je svojevremeno odlučivao u jednoj fazi postupka protiv Momčila Krajišnika. I sada smatram da je navedeni sudija trebalo da bude izuzet, te da je, u stvari, on sam sebe morao da izuzme, slično kao što je to iz određenih razloga učinio sudija iz SAD.

Naš pravni tim je smatrao da ne treba formalno da traži izuzeće sudije iz Maroka, možda verujući da ne treba time iritirati sud, ali ne vidim zašto tvrdo insistiranje na poštovanju Statuta MSP može biti iritirajuće. Kada se zna koliki je uticaj određenih vanprocesnih faktora na odlučivanje sudije, inače i u drugim vrstama postupaka, a onda svakako i u postupku pred MSP (o čemu uči sudska psihologija, a ne nekakva teorija zavere), nije nemoguće ni da je sudija iz Maroka, možda baš zbog toga što je znao da se njegovo sudovanje, bar od jednog dela javnosti, smatra spornim, odlučivao tako kao što jeste, pa je stoga rasprava o potrebi njegovog izuzeća možda bila korisna, a, u svakom slučaju, ona sigurno nije štetila. Ako neko misli da se u tome možda krila opasnost da se sudija o čijem se mogućem izuzeću raspravlja zbog toga mogao "naljutiti", pa odlučivati na našu štetu u postupku, onda ne samo da se radi o prilično naivnom pogledu na rezonovanje sudije, već on sam tada takvom sudiji odriče i minimalni osećaj časti, pa stoga verovatno tako ne misle ni članovi našeg pravnog tima koji, kako sami kažu, ovog sudiju smatraju uvaženim. Autor ovog teksta posebno ističe da nikada nije tvrdio da će Srbija zbog učestvovanja sudije iz Maroka biti osuđena. Konstatacija o tome da "ako bude sudio sudija iz Maroka, Srbija sigurno gubi", isto kao i neke druge ne baš sasvim umerene tvrdnje, potekle su od novinara jednog nedeljnika i njegovog kontakta sa nekim neimenovanim "pouzdanim izvorima" iz Ministarstva spoljnih poslova, što se lako može proveriti.

I na kraju, građani Srbije zaista ne treba da slave "pobedu" u postupku pred MSP, jer pobede nije bilo, pa se ne pitajmo "za kim zvona zvone", jer ona i sada "zvone za sve nas". Međutim, razloga za izvesno zadovoljstvo ipak ima, jer je, po svemu sudeći, moglo biti i mnogo, mnogo gore.