Бела лађа уз Спутњик

Нисмо толико необични колико мислимо. Сатира из овдашње телевизијске серије „Бела лађа” одсликава и извесна глобална кретања, у којима такође важи принцип „луд збуњеног”.

Свет је, и политички и економски, све више непредвидљив, тако да нас ствари за које умишљамо да се не могу догодити, изненада ударе осветничком силином,управо је констатовао је утицајни британски дневник „Фајненшел тајмс”. Његова озбиљна констатација делује као црни хумор јер живимо управо у доба које инсистира на –предвидљивости. Ако ниси предвидљив ниси ни прихватљив –норма је која важи, можда више него икад, и за национална и за интернационална устројства.

Ипак, као да превладавају –неочекиваности. Дале су печат целој прошлој деценији и старту нове декаде.

Нису били очекивани ни терористички атентати на на Америку 2001. као ни пре неки дан на московском аеродрому. Финансијски бум је изгледао незаустављив све док Волстрит није посрнуо. Озваничивши заједничку валуту евро, Европа није ни слутила да ће морати да је спасава под притиском разних буџетских неодмерености.

Готово нико није, бар јавно, веровао ни да ће жељено ублажавање глобалног сиромаштва довести до израстања сила Трећег света –као што су Кина, Индија и Бразил –до те мере да њихова повећана тражња за добрима допринесе клецању европске „државе благостања” и кошмаризацији америчког сна. Нити је ико помишљао да ће „шачице алтернативаца”, као што је „Викиликс” израсти у силу које строго поверљиве дипломатске преписке своде на робу широке потрошње. Као што се ни у Хладном рату није претпостављало (опет, бар не јавно) да ће се ондашња Југославија, која је у њему била попут „умиљатог јагњета које две мајке сиса”, преметнути у поприште оружаног разједињавања у време обједињавања Истока са Западом.

С таквим искуствима, нико више није сигуран ни шта успон Кине доноси другима и њој самој, у донедавно незамисливој комбинацији једнопартијске (комунистичке) власти и капиталистичког плурализма. Ни –да ли преврат у Тунису може да се репризира у осталим арапским земљама, по којима се већ шире буне, па и свугде где је социјална неосетљивост власти, заокупљених самима собом, догурала до неподношљивости или бар до дубоког оспоравања наизглед „вечних” система.

Најтеже је, изгледа, пронаћи нови пут. У обраћању нацији, шеф Беле куће Барак Обама се, као један од најинспиративнијих лидера, позвао на- прошлост. Савремени изазов сународника, упоредио је с раздобљем у коме је бивши СССР, пионирски закорачио у свемир, лансирањем сателита „Спутњик”, што је Американце инспирисало да се, са успехом, упусте у трку за освајање космоса и овладавање новим технологијама. Ова генерација Американаца, по Обами, сада доживљава репризу „изазова Спутњик”, у виду ривалства–партнерства с Кином која им угрожава глобални примат.

Помињање свемирске летелице некадашњег идеолошког противника, део хроничара је критиковао, готово као да је обистињење карикатуралности „Беле лађе”. Немамо пара ни за овоземаљске потребе а камоли за небеске авантуре,тврде, не прихватајући да је историја, и тим поводом, може да буде „учитељица живота”.

Бостонски “„Кришчен сајенс монитор” је, пак, већу пажњу посветио ономе што је у Обамином наступу доживео као одступање од начела „америчке изузетности”. Поручио је, истиче се у уводнику тог медија, да Америка сада треба да учи од других како се напредује, први пут после 19.века када се угледала на европска достигнућа.

Али, сада није извесно ни шта заиста представља напредак,сугерише књижевни нобеловац Марио Варгас Љоса. Преваљујемо васионске удаљености, интернетом смо међусобно повезанији него икад, клонирамо животе, а истовремено нас небезбеднијим него икада чине претње нуклеарним ратом, религијски фанатизми, разарања природе и растући јаз између богатих и оних који живе у беди чак и у најпросперитетнијим градовима,произлази из предговора, објављеном у шпанском „Паису”, за његову нову књигу. Посебно упозорава на опадање вредности културе и знања, пред налетом „цивилизације спектакла”, у којој забава постаје важнија од озбиљног разматрања егзистенцијалних питања и уважавања интелектуалних остварења.

Ако не помаже позивање на „Спутњик” још је мања вајда од обистињења иронија „Беле лађе”. Препоручљивије је побољшавање реалних односа,доказује репортер „Лос Анђелес тајмса”. Боравак у Европи га је, каже, уверио да је баш таква пожељност у току.

Амерички туристи, извештава, више не долазе да би друге поистовећивали са собом, већ исказују повећано занимање за туђе особености, па су постали и прихватљивији за домаћине. Кад би такав приступ превладао и у другим приликама, било би мање простора за “неочекиваности”, у које спадају и пригодна подсећања на „Спутњика” и „Белу лађу”.