Цветковић: Нећемо чинити уступке штрајкачима

„Њихов посао је да руше државу, а мој да им то не дозволим”, нагласио је Мирко Цветковић, говорећи о актуелном штрајку просветних радника и њиховом захтеву за издвајање додатних 20 милијарди динара за образовање. Став је изразио на јучерашњем састанку с главним уредницима домаћих медија. Напоменуо је да Влада неће чинити уступке на рачун економске стабилности земље и захтеве просветара оценио као нереалне. Указујући на неумереност хтења просветних радника објаснио је да би прихватање тих захтева „појело” сав новац од продаје „Телекома”. Цветковић је разјаснио да је Влада спремна да обезбеди средства за исплату јубиларних награда, да ће обезбедити новац за социјално збрињавање технолошких вишкова у образовању и да је вољна да о политици плата у функцији привредног раста разговара у априлу, што је трн у оку просветара.

– Више од тога није реално и влада неће прихватити – категоричан је премијер.

Истакао је да тај став деле сви министри и да је о томе обавестио председника Србије и подсетио да просветни радници који су потпуно обуставили рад практично крше закон.

Ако би се захтев просветних радника за повећање издвајања за образовање од 20 милијарди динара испунио, какве би биле последице?

– За почетак прекршила би се законска правила о фискалној одговорности, што би било врло лоше са становишта кредибилности економске политике Србије. Та правила би требало да буду нека врста водича за одговорну фискалну политику у наредним годинама. И било би крајње неодговорно да се она драстично прекрше само неколико месеци након усвајања – објашњава професор Милојко Арсић, доктор економских наука.

То би значило да Србија није способна да самостално води одговорну економску политику, него да јој је стално потребан спољни надзорник у облику ММФ-а или ЕУ.

Повећање плата у јавном сектору неприхватљиво је и са становишта правде, напомиње Арсић, у току кризе посао у приватном сектору у Србији изгубило је готово 200.000 радника. Примања у том сектору стагнирају и стога врло је проблематично да се плате у државном сектору повећају. Док су примања у јавном сектору у скоро свим земљама замрзнута или се чак смањују, Србија би била изузетак по томе да се плате у јавном сектору повећавају и то за чак 24 одсто.

– Тражено повећање плата у просвети имало би за последицу повећање државних расхода који би могли да се финансирају повећањем пореза, задуживањем државе или, рецимо, коришћењем средстава од продаје „Телекома”. Ако би се повећали порези, ПДВ би морао да се повећа за један и по посто. Држава би морала да се задужи за 20 милијарди или да искористи толико средстава од продаје „Телекома”, што је све економски и морално неоправдано. Одговорне државе се не задужују за текућу потрошњу него да би финансирале јавне инвестиције – појашњава Арсић.

Напомиње да је најопасније то што би евентуално испуњење захтева просветара покренуло лавину других. Са истим правом запослени у свим секторима јавне потрошње могли би да захтевају повећање плата ако би се једнима удовољило.

Са Арсићем је сагласан Јуриј Бајец, такође доктор економских наука.

– Са истом пажњом морали би да се саслушају рецимо хирург који ради за сличну плату, полицајац који се смрзава у танком оделу усред зиме или војник, официр, радник службе која помаже социјално угроженим грађанима. Зато не можемо да кажемо да је реч о 20 милијарди него о 70, јер са којим правом држава треба да да једнима а другима не? Попуштање просветарима резултирало би домино ефектом. Не знам који су били резони просветних синдиката, да ли су мислили да ће будућа продаја „Телекома” донети паре које ће се утрошити у текућу потрошњу, па журе да први стану у ред? Нити је „Телеком” продат, нити се зна која ће се средства добити, али је договорено да те паре иду у развојне сврхе – напомиње Бајец.

Економисти процењују да би крајњи резултат лавине захтева било повећање расхода за плате, не за 20, него за око 60 или 70 милијарди динара.

– И ту не би био крај, пошто према постојећим прописима и коалиционом споразуму пензије прате кретање плата у јавном сектору. Повећале би се и пензије, а трошкови би зато били још већи. Укупно повећање расхода вероватно би достигло 150 милијарди, дефицит био двоструко већи него што је планирано. За 150 милијарди динара држава би могла да заврши Коридор 10 без задуживања, или на пример да изгради нови ауто-пут до Чачка – закључује Арсић.

Последице би биле врло озбиљне чак и ако би се стало само на испуњењу захтева просветара, тврде економски стручњаци. Дошло би до драматичног повећања јавне потрошње и фискалног дефицита, пада вредности динара и убрзања инфлације.

– Покушај да се ти захтеви испуне довео би до краха јавних финансија у Србији у смислу да би дефицит био седам, осам посто БДП-а, да би јавни дуг био близу 50 одсто БДП-а. А питање је да ли би држава могла да се задужује да би то финансирала – сматра Милојко Арсић и додаје: „Држави која води такву политику тешко би неко давао и кредите. Не дају се кредити за исплаћивање плата, већ за изградњу и обнову путева, пруга, мостова...”.

Јуриј Бајец каже да не помишља на могућност да влада попусти јер то би имало мултипликаторски ефекат.

– Драстично нарушавање у једној области државу би увело у невиђене инфлаторне притиске или би држава морала да тотално елиминише развојну концепцију буџета, дакле сва средства која се дају за повећање запослености и изградњу инфраструктуре, или би морала да подигне јавни дуг, већ сада граничног дозвољеног јавног дуга. Коначно, дигла би јавну потрошњу изнад дозвољених граница – став је Јурија Бајеца.

С моралне, политичке и етичке тачке гледишта, како је појаснио, Бајец пита: „Шта је држава радила последње две године држећи ’замрзнуте’ плате и пензије оноликом броју људи не би ли некако одржала својеврсну стабилност у оквиру светске економске кризе?”

– У нека пређашња времена вероватно би се одштампале паре и поделиле. За толико и још мало више порасле би цене у радњама, ефекат би био никакав, настала би спирала цена и плата којој нема краја а сви би били губитници – објашњава Бајец.

Миленија Симић Миладиновић