Cvetković: Nećemo činiti ustupke štrajkačima

„Njihov posao je da ruše državu, a moj da im to ne dozvolim”, naglasio je Mirko Cvetković, govoreći o aktuelnom štrajku prosvetnih radnika i njihovom zahtevu za izdvajanje dodatnih 20 milijardi dinara za obrazovanje. Stav je izrazio na jučerašnjem sastanku s glavnim urednicima domaćih medija. Napomenuo je da Vlada neće činiti ustupke na račun ekonomske stabilnosti zemlje i zahteve prosvetara ocenio kao nerealne. Ukazujući na neumerenost htenja prosvetnih radnika objasnio je da bi prihvatanje tih zahteva „pojelo” sav novac od prodaje „Telekoma”. Cvetković je razjasnio da je Vlada spremna da obezbedi sredstva za isplatu jubilarnih nagrada, da će obezbediti novac za socijalno zbrinjavanje tehnoloških viškova u obrazovanju i da je voljna da o politici plata u funkciji privrednog rasta razgovara u aprilu, što je trn u oku prosvetara.

– Više od toga nije realno i vlada neće prihvatiti – kategoričan je premijer.

Istakao je da taj stav dele svi ministri i da je o tome obavestio predsednika Srbije i podsetio da prosvetni radnici koji su potpuno obustavili rad praktično krše zakon.

Ako bi se zahtev prosvetnih radnika za povećanje izdvajanja za obrazovanje od 20 milijardi dinara ispunio, kakve bi bile posledice?

– Za početak prekršila bi se zakonska pravila o fiskalnoj odgovornosti, što bi bilo vrlo loše sa stanovišta kredibilnosti ekonomske politike Srbije. Ta pravila bi trebalo da budu neka vrsta vodiča za odgovornu fiskalnu politiku u narednim godinama. I bilo bi krajnje neodgovorno da se ona drastično prekrše samo nekoliko meseci nakon usvajanja – objašnjava profesor Milojko Arsić, doktor ekonomskih nauka.

To bi značilo da Srbija nije sposobna da samostalno vodi odgovornu ekonomsku politiku, nego da joj je stalno potreban spoljni nadzornik u obliku MMF-a ili EU.

Povećanje plata u javnom sektoru neprihvatljivo je i sa stanovišta pravde, napominje Arsić, u toku krize posao u privatnom sektoru u Srbiji izgubilo je gotovo 200.000 radnika. Primanja u tom sektoru stagniraju i stoga vrlo je problematično da se plate u državnom sektoru povećaju. Dok su primanja u javnom sektoru u skoro svim zemljama zamrznuta ili se čak smanjuju, Srbija bi bila izuzetak po tome da se plate u javnom sektoru povećavaju i to za čak 24 odsto.

– Traženo povećanje plata u prosveti imalo bi za posledicu povećanje državnih rashoda koji bi mogli da se finansiraju povećanjem poreza, zaduživanjem države ili, recimo, korišćenjem sredstava od prodaje „Telekoma”. Ako bi se povećali porezi, PDV bi morao da se poveća za jedan i po posto. Država bi morala da se zaduži za 20 milijardi ili da iskoristi toliko sredstava od prodaje „Telekoma”, što je sve ekonomski i moralno neopravdano. Odgovorne države se ne zadužuju za tekuću potrošnju nego da bi finansirale javne investicije – pojašnjava Arsić.

Napominje da je najopasnije to što bi eventualno ispunjenje zahteva prosvetara pokrenulo lavinu drugih. Sa istim pravom zaposleni u svim sektorima javne potrošnje mogli bi da zahtevaju povećanje plata ako bi se jednima udovoljilo.

Sa Arsićem je saglasan Jurij Bajec, takođe doktor ekonomskih nauka.

– Sa istom pažnjom morali bi da se saslušaju recimo hirurg koji radi za sličnu platu, policajac koji se smrzava u tankom odelu usred zime ili vojnik, oficir, radnik službe koja pomaže socijalno ugroženim građanima. Zato ne možemo da kažemo da je reč o 20 milijardi nego o 70, jer sa kojim pravom država treba da da jednima a drugima ne? Popuštanje prosvetarima rezultiralo bi domino efektom. Ne znam koji su bili rezoni prosvetnih sindikata, da li su mislili da će buduća prodaja „Telekoma” doneti pare koje će se utrošiti u tekuću potrošnju, pa žure da prvi stanu u red? Niti je „Telekom” prodat, niti se zna koja će se sredstva dobiti, ali je dogovoreno da te pare idu u razvojne svrhe – napominje Bajec.

Ekonomisti procenjuju da bi krajnji rezultat lavine zahteva bilo povećanje rashoda za plate, ne za 20, nego za oko 60 ili 70 milijardi dinara.

– I tu ne bi bio kraj, pošto prema postojećim propisima i koalicionom sporazumu penzije prate kretanje plata u javnom sektoru. Povećale bi se i penzije, a troškovi bi zato bili još veći. Ukupno povećanje rashoda verovatno bi dostiglo 150 milijardi, deficit bio dvostruko veći nego što je planirano. Za 150 milijardi dinara država bi mogla da završi Koridor 10 bez zaduživanja, ili na primer da izgradi novi auto-put do Čačka – zaključuje Arsić.

Posledice bi bile vrlo ozbiljne čak i ako bi se stalo samo na ispunjenju zahteva prosvetara, tvrde ekonomski stručnjaci. Došlo bi do dramatičnog povećanja javne potrošnje i fiskalnog deficita, pada vrednosti dinara i ubrzanja inflacije.

– Pokušaj da se ti zahtevi ispune doveo bi do kraha javnih finansija u Srbiji u smislu da bi deficit bio sedam, osam posto BDP-a, da bi javni dug bio blizu 50 odsto BDP-a. A pitanje je da li bi država mogla da se zadužuje da bi to finansirala – smatra Milojko Arsić i dodaje: „Državi koja vodi takvu politiku teško bi neko davao i kredite. Ne daju se krediti za isplaćivanje plata, već za izgradnju i obnovu puteva, pruga, mostova...”.

Jurij Bajec kaže da ne pomišlja na mogućnost da vlada popusti jer to bi imalo multiplikatorski efekat.

– Drastično narušavanje u jednoj oblasti državu bi uvelo u neviđene inflatorne pritiske ili bi država morala da totalno eliminiše razvojnu koncepciju budžeta, dakle sva sredstva koja se daju za povećanje zaposlenosti i izgradnju infrastrukture, ili bi morala da podigne javni dug, već sada graničnog dozvoljenog javnog duga. Konačno, digla bi javnu potrošnju iznad dozvoljenih granica – stav je Jurija Bajeca.

S moralne, političke i etičke tačke gledišta, kako je pojasnio, Bajec pita: „Šta je država radila poslednje dve godine držeći ’zamrznute’ plate i penzije onolikom broju ljudi ne bi li nekako održala svojevrsnu stabilnost u okviru svetske ekonomske krize?”

– U neka pređašnja vremena verovatno bi se odštampale pare i podelile. Za toliko i još malo više porasle bi cene u radnjama, efekat bi bio nikakav, nastala bi spirala cena i plata kojoj nema kraja a svi bi bili gubitnici – objašnjava Bajec.

Milenija Simić Miladinović