Луди флаутиста на једној нози

Када се међу посвећеним рокерима помене назив – „луди флаутиста“, нема места спекулацијама: реч је обавезно о Јану Андерсону(Ian Anderson), фронтмену, певачу, самоуком флаутисти, гитаристи, гајдашу британске групе „Џетро тал“ („Jethro Tull“), једној од најатрактивнијих појава у историји рока.

Андерсон је истински заговорник схватања да музика, обогаћена врхунским сценским дешавањем, не губи ни делић од сопствене поруке. Да „слепо“ слушање музике уз грамофон и „живо“ посматрање њеног сценског приказа могу једнако да покрену осећања, па чак и да се међусобно допуњују. И све то он успешно доказује већ – пуне 44 године!

Андерсон је увек био мајстор за музичке слике, за упечатљиве стихове:

„Седи на клупи у парку и посматра девојчице. Његове намере су одвратне.

Из носа му цуре слине, а масне прсте отире о запрљане рите.

Покушава да се огреје на зубатом сунцу гледајући украшене гаћице док, као мртва патка, пљује остатке сопствене лоше среће...”

Тако стихотворац у композицији „Акваланг” („Aqualung”) – у овом случају реч је о заједничком раду Андерсона и његове тадашње супруге Џени Френкс – слика жалосну судбину остарелог бескућника педофила.

Оригинални снимак „Акваланга“ траје пуних шест минута и 34 секунде. С обзиром на чињеницу да је приликом његовог стварања Андерсон сигурно имао на уму и концертну презентацију, то се и не мора сматрати предугим. Уз то композиција, према критичарима, обилује хармонијама које су је сврстале у – легендарна дела рок музике. Наиме, првих шест тонова „Акваланга“ јасно указују на прожетост ауторовог приступа овом делу „Петом симфонијом“ Лудвига ван Бетовена.

Детаљ који такође издваја „Акваланг“ из мноштва осталих врхунских рок остварења је соло деоница гитаристе Мартина Бареа. По многима то је био најзвезданији тренутак у свирачком опусу овог музичара. Сам Баре прича: „Једина ствар које се сећам током снимања тог сола је да су у исто време у студију поред нас снимали ’Лед Цепелин’. У једном тренутку, док сам свирао, изненада се у сниматељској кабини појавио Џими Пејџ и махнуо ми руком. Уопште не знам како се десило да сам наставио свирку, без прекидања“. Исплатило се.

Почетком седамдесетих година прошлог века „Џетро тал” су се издигли до светски оригиналне, концертне атракције. Предводник је, наравно, био Јан Андерсон. Његово понашање на сцени по свему је личило на лудорију. Сав зарастао у риђу браду и косу, одевен као одрпанац, летео је од једног до другог музичара, а главна атракција било му је свирање флауте – на једној нози. Ни остали чланови бенда (а кроз групу је, уз Андерсона и Бареа, прошло више од 20 различитих музичара) нису много одступали од ове шашаве костимографије. Изузетак је био тек Мартин Баре који се увек држао озбиљно и смирено док су око њега скакали и бечили се остали чланови дружине „Џетро тал”.

Како изгледа забава када је приреде Андерсон и компањони могла је да се увери и публика у Београду. Наиме, 1975, када су досегли врхунац славе, „Џетро тал“ су гостовали у нашем граду, у хали „Пионир“, а оно што су нам тада пружили тешко да је ико од посетилаца до данас заборавио. Била је то права фешта музике, боја, покрета... шашавости.

Последњи пут су у Београду свирали у „Сава центру“, крајем маја 2004. Како изгледа, Андерсон и компанија немају намеру да се пензионишу. Треба се надати да ћемо их видети још који пут.