Кошаркашки самит

Шта се то догодило са српском кошарком, и колике су размере посртања једног од најтрофејнијих спортова није једноставно одгонетнути, но проблеми су велики и сложени. Неколико учињених корака уназад, на резултатском и плану интерпретације игре довели су у питање све стубове на којима је кошаркашки спорт годинама градио високу позицију на међународној сцени.

Неспокојство кошаркашке породице јаке, паметне и промишљене у прошлости, препознаје се данас по бујици импровизаторских покушаја да се изађе из зачараног круга пуног личних сујета, кланова, клубашких интереса, закулисне и беспоштедне борбе за власт и доминацију. Нестанак српске кошаркашке памети, култа репрезентативног дреса, слоге у тренерској фамилији, преношење знања како је то некад чинио гуру српског тренерског покрета професор Александар Николић, шта је данас с тим? Шта је са играчком креацијом којој су се ривали дивили са кошаркашког патоса потпуно разлуђени док су Кораћ, Кићановић, Даниловић, Капичић, Славнић, Дивац, Ђорђевић, Далипагић скупљали кошаркашке звезде и немилице их поклањали кошаркашком свету.

Стагнација, не само у резултатском смислу је очита, хорски се слажу чак и сами аутори и протагонисти кошаркашке кризе. Све је, међутим, већи број оптерећујућих фактора који овај спорт води на маргину, на којој се одиграва пресинг измећу сјајне прошлости и изазова данашњице за коју је ова организација, тако данас ствари изгледају, неспремна, незрела и неспособна.

Шта да се ради са кошарком, којој дугујемо захвалност због тога што нас је дуго година чинила бољим него што смо то уистину били, померајући видике и простор на којем смо се сви шепурили имитирајући наше сјајне дугајлије под кошевима.

Имали смо испред себе меру изазова и свест о вредности стицану кроз тешки рад и велики таленат.

Организована и вођена за подухвате, кошарка је одбацила осредњост, поништавајући идеолошку матрицу о једнакости у просечности.

Сад, кад је игром судбине и овај бастион вредности доспео на руб пропасти, да видимо где смо стигли и камо смо се заправо запутили. Ко је икада уживао у плодовима кошаркашке игре разумеће поштену идеју "Политикине" куће да направи кошаркашки самит са једним мотивом: да се кошарка поново попне на Хималаје успеха.

Они који желе да решавају проблеме и отклањају недоумице, заправо не могу бити у кризи. Само пасивни посматрачи, којима са усана не силаза реч криза главни су генератори у нагомилавању проблема и прављењу свеопште кошаркашке конфузије.

У кризи не могу бити ни они који нуде лоша и површна решења. Они просто не разумеју суштину проблема, и зато само нису у праву. И не морају због тога бити злонамерни.

Сви, заједно, отворено и бескомпромисно, као што су то у прошлости чинили кошаркашки визионари, можемо из овог рекета који нам је оковао машту и брзину, виц и идеју, спутао нас у покрету и акцији, и вратио тамо одакле су неке друге генерације побегле главом без обзира.

Зато је недељни самит кошаркашког народа прилика да сви заједно убацимо нови ваздух у плућа спорту  чијим  смо се  остварењима поносили на свакој тачки кошаркашке планете..