Košarkaški samit

Šta se to dogodilo sa srpskom košarkom, i kolike su razmere posrtanja jednog od najtrofejnijih sportova nije jednostavno odgonetnuti, no problemi su veliki i složeni. Nekoliko učinjenih koraka unazad, na rezultatskom i planu interpretacije igre doveli su u pitanje sve stubove na kojima je košarkaški sport godinama gradio visoku poziciju na međunarodnoj sceni.

Nespokojstvo košarkaške porodice jake, pametne i promišljene u prošlosti, prepoznaje se danas po bujici improvizatorskih pokušaja da se izađe iz začaranog kruga punog ličnih sujeta, klanova, klubaških interesa, zakulisne i bespoštedne borbe za vlast i dominaciju. Nestanak srpske košarkaške pameti, kulta reprezentativnog dresa, sloge u trenerskoj familiji, prenošenje znanja kako je to nekad činio guru srpskog trenerskog pokreta profesor Aleksandar Nikolić, šta je danas s tim? Šta je sa igračkom kreacijom kojoj su se rivali divili sa košarkaškog patosa potpuno razluđeni dok su Korać, Kićanović, Danilović, Kapičić, Slavnić, Divac, Đorđević, Dalipagić skupljali košarkaške zvezde i nemilice ih poklanjali košarkaškom svetu.

Stagnacija, ne samo u rezultatskom smislu je očita, horski se slažu čak i sami autori i protagonisti košarkaške krize. Sve je, međutim, veći broj opterećujućih faktora koji ovaj sport vodi na marginu, na kojoj se odigrava presing izmeću sjajne prošlosti i izazova današnjice za koju je ova organizacija, tako danas stvari izgledaju, nespremna, nezrela i nesposobna.

Šta da se radi sa košarkom, kojoj dugujemo zahvalnost zbog toga što nas je dugo godina činila boljim nego što smo to uistinu bili, pomerajući vidike i prostor na kojem smo se svi šepurili imitirajući naše sjajne dugajlije pod koševima.

Imali smo ispred sebe meru izazova i svest o vrednosti sticanu kroz teški rad i veliki talenat.

Organizovana i vođena za poduhvate, košarka je odbacila osrednjost, poništavajući ideološku matricu o jednakosti u prosečnosti.

Sad, kad je igrom sudbine i ovaj bastion vrednosti dospeo na rub propasti, da vidimo gde smo stigli i kamo smo se zapravo zaputili. Ko je ikada uživao u plodovima košarkaške igre razumeće poštenu ideju "Politikine" kuće da napravi košarkaški samit sa jednim motivom: da se košarka ponovo popne na Himalaje uspeha.

Oni koji žele da rešavaju probleme i otklanjaju nedoumice, zapravo ne mogu biti u krizi. Samo pasivni posmatrači, kojima sa usana ne silaza reč kriza glavni su generatori u nagomilavanju problema i pravljenju sveopšte košarkaške konfuzije.

U krizi ne mogu biti ni oni koji nude loša i površna rešenja. Oni prosto ne razumeju suštinu problema, i zato samo nisu u pravu. I ne moraju zbog toga biti zlonamerni.

Svi, zajedno, otvoreno i beskompromisno, kao što su to u prošlosti činili košarkaški vizionari, možemo iz ovog reketa koji nam je okovao maštu i brzinu, vic i ideju, sputao nas u pokretu i akciji, i vratio tamo odakle su neke druge generacije pobegle glavom bez obzira.

Zato je nedeljni samit košarkaškog naroda prilika da svi zajedno ubacimo novi vazduh u pluća sportu  čijim  smo se  ostvarenjima ponosili na svakoj tački košarkaške planete..