Лов на агенте и политичаре

ТЕМА ДАНА
У серији извештаја о илегалним обавештајним праксама западних служби, који безмало свакодневно доспевају у јавност посредством разноврсних медија, све је више оних који расветљавају улогу појединих влада при заташкавању "прљавих обавештајних послова".
У току минуле недеље са тешким оптужбама суочиле су се три владе. Уз дежурног кривца, америчку администрацију, оптужене су и Немачка и Аустрија да су кршиле сопствени устав – толеришући, како се у жаргону каже, специфичну колатералну штету, коју изазивају професионални агенти. Она настаје када глобални, регионални, или усконационални политички интереси блокирају тасове ваге правде – оне коју држи Палас Атина – у духу Макијавелијеве крилатице да циљ оправдава средство.

Међу жртвама, неретко паушално осумњичених за ширење или подстицање тероризма, или, учесталије, лишених слободе по баналној обавештајној потреби, обрела су се и два Србина, Бобан Миленковић и Шефко Даировић. Два српска момка су у пролеће 1999. године, после кратког времена проведеног у затвору америчке војске у Манхајму, враћени преко Мађарске у земљу. Захваљујући "пратећим околностима", у току је било бомбардовање Југославије, запад је игнорисао чињеницу да је Миленковића и Даировића, као војнике легалне армије киднаповала илегална "Ослободилачка војска Косова", да су без правног покрића и права на одбрану били изложени тортури испитивања, само да би пристали да сведоче о ратним злочинима Срба на Косову пред Хашким трибуналом – што су одбили – папагајски понављајући оптужбе састављене у канцеларијама ЦИА.

Клупко се одмотава

Како "Политика" сазнаје у Берлину, правда би и у случају два српска војника, на неки начин, могла да буде задовољена. Са закашњењем.

Суочена са најновијим открићем, да је немали број оних, које називају "затворским сенкама" или "духовима иза решетака", доспео у илегалне тамнице управо преко америчког војног затвора у Манхајму, немачки савезни тужилац Моника Хармс покренула је истрагу против одговорних. Кључну улогу би могла да одигра и зла судбина два српска војника, с обзиром на то што се они сматрају првим жртвама утамниченим мимо закона и устава у тајне затворе ЦИА у Немачкој.

Када је новинар немачког магазина "Штерн" Ханс Мартин Тилак минулог викенда дошао до података да су до пре три недеље у поменутом затвору у Манхајму мучена лица арапског порекла, упозорен је од тамошњих стручњака за тумачење устава, да по немачком закону једна страна војна сила, у овом случају америчка, нема право да хапси или држи у притвору стране држављане. "Ако је тако", рекао је "Политици" у телефонском разговору, "како су онда давне 1999. године онде били притворени српски војници?".

Даљим истраживањем, Тилак је дошао до податка да је тадашња немачка влада одобрила "привођење" једног Србина у затвор у Манхајму, што је опет, представљало преседан. У двоструком смислу. Прво, немачки устав не даје такво право немачкој влади. Друго, Американци су прекршили илегално одобрење Берлина, држећи најмање двојицу српских војника. Тилак: "Интензивно трагамо за новим доказима, клупко се одмотава... Било би занимљиво сазнати пуну истину, ко је све био затваран иза зидина америчких тамница у Немачкој."

Немачки правни стручњаци сматрају да "српски случај" извесно неће бити посебно разматран, али претпостављају да би у склопу са другим открићима могао да утиче на одлуку владе у Берлину да сноси последице за илегалну сарадњу са америчким обавештајцима.

С друге стране, легитимност Хашког трибунала такође би могла да буде доведена у питање, ако би се доказало да се тужилаштво те институције ослањало на незаконито стечена сазнања и на доказе који то нису били, већ – интриге и сплетке  осмишљене у радионицама обавештајних служби.

Правне препреке

Случај који допушта поређење јесте процес који се тренутно води у Хамбургу против Мунира ел Мотасадека, Мароканца осумњиченог за пружање "логистичке помоћи" терористима који су извршили атентат на Светски трговински центар у Њујорку, 2001. године. Два пута осуђиван, на петнаест, потом на седам година робије, Мотасадек по трећи пут седи на оптуженичкој клупи. По одлуци Савезног суда, највишег апелационог тела у Немачкој, досадашње пресуде су неважеће – између осталог и зато што је питање његове кривице утврђено на основу писмено достављених изјава затвореника у Гвантанаму. Савезни суд је довео у питање легалност таквих признања, истичући правно проблематичан статус затвореника на Куби, сумњајући да су признања била изнуђена.

Тражећи од немачког канцеларијата и владе објашњење, како би требало третирати признања добијена од затвореника тајних затвора ЦИА, Савезни суд добио је из Берлина следеће објашњење: "Ширење информација о методима испитивања у америчким специјалним затворима могло би да наруши дипломатске односе, али и односе на обавештајном нивоу."  

Цитирано, лапидарно оправдање, покренуло је лавину реакција, како у јавности, тако и у круговима уставних и правних стручњака. Коментар "Политикиног" саговорника Тилака: "За оне који проводе месеце и године по тајним затворима западних обавештајних служби, од Европе до Кубе и Пакистана, бивају мучени и злостављани, да би у повољном случају, без извињења, рехабилитације и сатисфакције били пуштени на слободу, или заувек нестали иза зидина тајних затвора, овакав развој би могао да улије нову наду." А у круговима зелених је додато да би корекција досадашње праксе могла да спасе демократско друштво запада од руске, стаљинистичке судбине.