Партијска метла

Добривоја Главоњића, бившег председника Суда за прекршаје познатијег по прогону новинара него по каснијој адвокатској пракси, социјалисти су угурали у Републичку изборну комисију. Партија се тако одужила судији коме је партијска директива била важнија и од закона и од чињеница.

То је само најновији доказ да партије у Србији доживљавају државну управу, јавна предузећа, па и школе, болнице, судове само као места у којима има хиљаде послова за њихове верне кадрове. И најгоре је што ту нема разлике међу странкама. Да има, онда би ДСС, Г17, Нова Србија, СДПО и Листа за Санџак – странке које чине Владу Србије – рекле да за Главоњића нема места у РИК. Тако би потврдиле да се нису шалиле у време када је Главоњић био партијски послушник, и када су све побројане странке биле против његовог безакоња.    

За ово понашање је добар опис Мијата Дамњановића, професора на ФПН, који каже да се коалиционо крхке владе чувају и да њих чувају "монополи партијских кадровских мешетарења, о чему постоји поуздана слога међу партијским роговима у врећи". Наши саговорници се слажу да се сви "партијски рогови у врећи" слажу у уверењу и пракси да треба постављати "наше" људе на важна, плаћена, утицајна места са којих могу да врате услугу странци. При томе је неважна чињеница да већину тих места плаћа порески обвезник, а корист присваја партија.

Када се на тај начин распореде партијски кадрови онда се направи разлика између друштава развијене демократије и нашег за које Дамњановић каже: "Тамо се партије активирају у време избора за представничка тела, а потом се дезактивирају до следеће прилике, до следећих избора. А код нас не посустају ни дана, а у последње време ни ноћи. Потпуно су премрежиле не само политички него и привредни и друштвени живот. Пресахле су све друге неполитичке теме, све постаје дневно судбоносно, најчешће у бело-црној оптици."

Родољуб Шабић, повереник за информације од јавног значаја, из владе Зорана Ђинђића изашао је зато што се влада "неадекватно супротстављала страначком егоизму". Зато му треба веровати када каже: "Нажалост и после 5. октобра сви избори су били доказ да се према кључним функцијама у државној управи и јавним предузећима, победник понашао тако што је то значило сечу затечених кадрова и постављање нових, а то сасвим сигурно није добро."

Влада Србије, која опстаје на чињеници да Млађан Динкић "не уме" да напише оставку, нападана је од почетка мандата да је подељена на феуде и да је тако поделила и управу и јавна предузећа, а касније и да је чланством у управним одборима и положајима у државној управи морала да плаћа гласање за своје законе и буџет.

Међу тим критичарима је и Шабић. По њему се ради о две ствари. Једна је, и она је очигледнија, прича о синекури. Својим кадровима дају се нека места где нема ни превише рада ни превише одговорности, а има доста новца. "Говорим генерално, а има изузетака". А друга је да се на неке положаје доводе своји људи који ће знати да се реванширају партији. "Дакле, није случајно у великој мери нетранспарентан, то могу да кажем из позиције коју сада вршим, рад многих јавних предузећа. Није случајно да су велики расходи, велика располагања јавним средствима, бројне јавне набавке и слични поступци остали ван очију јавности, и да неће ни да обелодане плате које примају од пореских обвезника. Врло је индикативна та сфера јавних набавки. Вероватно лавовски део јавних набавки, па према томе и расхода јавних средстава, иде кроз функционисање јавних предузећа. Стручњаци кажу да смо ми много урадили на том плану, да смо од 2000. године наовамо дошли у ситуацију да штедимо више стотина милиона евра на једном систему јавних набавки који је транспарентнији и бољи са становишта контроле који је наслеђен пре 2000. године. Али, исти ти стручњаци кажу да још увек губимо неколико стотина милиона евра годишње. То је толико мање за школе, болнице, за квалитетнији живот", каже Шабић.

Др Драгољуб Кавран, професор на Правном факултету у Београду и председник Удружења за јавну управу Србије, пореди нас и свет: "Ми мењамо руководиоце према партијском чланству у време када се тражи изузетно висока стручност у послу са менаџерским способностима".

Према његовим речима, Сједињене Америчке Државе су 1883. године напустиле тај, условно речено, партијски критеријум и прешле на систем по коме се на функцију долази пре свега на основу стручности.

Побеђује програм, а не политика, закључује Кавран наводећи да у САД председник може позвати као саветника или човека одређеног задатка било ког са листе од 3.000 доказаних успешних менаџера.