Фудбалски солитер

Кад су га први пут видели на Звездином главном терену навијачи само што нису пукли од смеха: "Момче, кошарка се игра на другој страни града", хорски су коментарисале појаву 202 сантиметра високог Николе Жигића. Правац Мали Калемегдан, овде се трчи за фудбалском лоптом, понављале су упорно "делије. "Овде станује Маракана".

Они скептичнији, после серије чудних потеза руководства клуба да продају добре и ангажују просечне и јефтине, знали су да је Звезди потребан громобран, али шта ћемо са овом "мотком" да ли сте нормални, било је и питање на које нико није умео да одговори.

Никола Жигић је ћутао, посматрао чудни Звездин свет са приличне висине. Навијачи су наставили са смехом, овога пута од среће. Противници су почели да се хватају за главе. Жигић постаје разарач фудбалских одбрана, крстарица с непредвидивом путањом кретања. Агресиван, упоран, жељан славе и моћи, надјачао је комплетан тим, препознатљив по анемији и безвољности.

И док су се фудбалски аналитичари бавили Жигићевом незграпношћу и кораком који подсећа на љуљање камиле у пустињи, овај двадесетпетогодишњи момак из Бачке Тополе запрепашћујуће брзо повезује две најважније фудбалске компоненте – главу и ноге у складну целину. То од њега нико није очекивао, осим Дулета Савића и Зорана Филиповића, некадашњег тандема центарфорова, и менаџера Милана Ћаласана, финансијера његовог живота у Звездиној кући под хипотеком.

Касније су се улоге промениле: менаџер је од трансфера Жигића у шпански Расинг узео већи део новчаног колача, клубу су остале само мрвице. После обарања Звезде с ногу на ред је дошла репрезентација.

И гле чуда, готово двоструко виши од селектора српске репрезентације Хавијера Клементеа постаје први човек досадашњег тока квалификација за одлазак на Европско првенство. Омалени Баск истурио је шпиц играча као штит и за сада се добро сакрива иза решења дугајлије, која се у фудбалу углавном и памте. Голови су му обезбедили репрезентативни имунитет, али ту се и Шпанац добро сместио.

Жигић дуго није могао да се одлучи између кошаркашке и фудбалске лопте. Зато је прескочио све почетне разреде у оба спорта. И ова необичност га сврстава у малобројне, самоуке фудбалске људе.

Можда се у томе крије део тајне зашто је данас играч високог ранга. Сачувао је себе од тренерских давитеља, теоретичара и у млађим категоријама углавном уништивача талентоване деце. Они уживају да проналазе мане, одбацујући и помисао да гаје врлине. Тако је, очигледно, Жигић избегао обилни тренерски експеримент у којем би му сигурно предложили да игра без крампона на копачкама, како не би толико штрчао међу осталом децом.

Каријеру је почео у родној Криваји, затим у Бачкој Тополи, највише се истакао као нападач барског Морнара. Док је у овом приморском граду служио војску, уместо војног, облачио је дрес локалног клуба.

Ни данас не зна где су га Савић и Филиповић снимили, али су га позвали да са Звездом иде на припреме у турску Анталију. Мислио је да сања, но одмах су га треснули на тврду фудбалску земљу, пребацили у суботички Спартак, да практично провери изум тренера "да се дете окали".

"Играо сам баскет, ваљда се то подразумевало због раста и доминације коју сам имао у односу на вршњаке. Станем испод коша, напуним га и одем на фудбал. Некако ми је било досадно то пробацивање лопте кроз обруч. Опет, кад сам играо фудбал, био сам физички јачи од већине, станем близу противничког гола и стално тресем мрежу", сећа се дилеме коју дуго није успевао да реши.

Заправо, Жигићева данашња снага и моћ делује још необичније кад се зна да се он до пунолетства спортом бавио више као рекреацијом, а не са амбицијом да у њему успе. Иако није редовно похађао фудбалску школу – скоро све кључне фазе је прескочио – овај самоуки играч, као наивне сликарке из Ковачице, пише другачијим фудбалским рукописом од уобичајеног стереотипа да је фудбал резервисан за играче чији труп подсећа на грађу пса јазавичара и чије ноге обавезно морају бити толико криве као да су прављене од кованог гвожђа.

"Жигић важи за играча каквог свет до сада није видео. Многи немају те особине и конструкцију и зато је он чудо. Није спор, иако се на први поглед то чини. Нема стартну брзину, али је надмоћан у свему", каже о високом играчу тренер Зоран Филиповић.

Противничке играче углавном посматра из птичије перспективе, но сада још и додатно збуњује све познаваоце фудбалске игре: плете и контролише и додаје лопту ногама као да је фудбалски Фред Астер.