Fudbalski soliter

Kad su ga prvi put videli na Zvezdinom glavnom terenu navijači samo što nisu pukli od smeha: "Momče, košarka se igra na drugoj strani grada", horski su komentarisale pojavu 202 santimetra visokog Nikole Žigića. Pravac Mali Kalemegdan, ovde se trči za fudbalskom loptom, ponavljale su uporno "delije. "Ovde stanuje Marakana".

Oni skeptičniji, posle serije čudnih poteza rukovodstva kluba da prodaju dobre i angažuju prosečne i jeftine, znali su da je Zvezdi potreban gromobran, ali šta ćemo sa ovom "motkom" da li ste normalni, bilo je i pitanje na koje niko nije umeo da odgovori.

Nikola Žigić je ćutao, posmatrao čudni Zvezdin svet sa prilične visine. Navijači su nastavili sa smehom, ovoga puta od sreće. Protivnici su počeli da se hvataju za glave. Žigić postaje razarač fudbalskih odbrana, krstarica s nepredvidivom putanjom kretanja. Agresivan, uporan, željan slave i moći, nadjačao je kompletan tim, prepoznatljiv po anemiji i bezvoljnosti.

I dok su se fudbalski analitičari bavili Žigićevom nezgrapnošću i korakom koji podseća na ljuljanje kamile u pustinji, ovaj dvadesetpetogodišnji momak iz Bačke Topole zaprepašćujuće brzo povezuje dve najvažnije fudbalske komponente – glavu i noge u skladnu celinu. To od njega niko nije očekivao, osim Duleta Savića i Zorana Filipovića, nekadašnjeg tandema centarforova, i menadžera Milana Ćalasana, finansijera njegovog života u Zvezdinoj kući pod hipotekom.

Kasnije su se uloge promenile: menadžer je od transfera Žigića u španski Rasing uzeo veći deo novčanog kolača, klubu su ostale samo mrvice. Posle obaranja Zvezde s nogu na red je došla reprezentacija.

I gle čuda, gotovo dvostruko viši od selektora srpske reprezentacije Havijera Klementea postaje prvi čovek dosadašnjeg toka kvalifikacija za odlazak na Evropsko prvenstvo. Omaleni Bask isturio je špic igrača kao štit i za sada se dobro sakriva iza rešenja dugajlije, koja se u fudbalu uglavnom i pamte. Golovi su mu obezbedili reprezentativni imunitet, ali tu se i Španac dobro smestio.

Žigić dugo nije mogao da se odluči između košarkaške i fudbalske lopte. Zato je preskočio sve početne razrede u oba sporta. I ova neobičnost ga svrstava u malobrojne, samouke fudbalske ljude.

Možda se u tome krije deo tajne zašto je danas igrač visokog ranga. Sačuvao je sebe od trenerskih davitelja, teoretičara i u mlađim kategorijama uglavnom uništivača talentovane dece. Oni uživaju da pronalaze mane, odbacujući i pomisao da gaje vrline. Tako je, očigledno, Žigić izbegao obilni trenerski eksperiment u kojem bi mu sigurno predložili da igra bez krampona na kopačkama, kako ne bi toliko štrčao među ostalom decom.

Karijeru je počeo u rodnoj Krivaji, zatim u Bačkoj Topoli, najviše se istakao kao napadač barskog Mornara. Dok je u ovom primorskom gradu služio vojsku, umesto vojnog, oblačio je dres lokalnog kluba.

Ni danas ne zna gde su ga Savić i Filipović snimili, ali su ga pozvali da sa Zvezdom ide na pripreme u tursku Antaliju. Mislio je da sanja, no odmah su ga tresnuli na tvrdu fudbalsku zemlju, prebacili u subotički Spartak, da praktično proveri izum trenera "da se dete okali".

"Igrao sam basket, valjda se to podrazumevalo zbog rasta i dominacije koju sam imao u odnosu na vršnjake. Stanem ispod koša, napunim ga i odem na fudbal. Nekako mi je bilo dosadno to probacivanje lopte kroz obruč. Opet, kad sam igrao fudbal, bio sam fizički jači od većine, stanem blizu protivničkog gola i stalno tresem mrežu", seća se dileme koju dugo nije uspevao da reši.

Zapravo, Žigićeva današnja snaga i moć deluje još neobičnije kad se zna da se on do punoletstva sportom bavio više kao rekreacijom, a ne sa ambicijom da u njemu uspe. Iako nije redovno pohađao fudbalsku školu – skoro sve ključne faze je preskočio – ovaj samouki igrač, kao naivne slikarke iz Kovačice, piše drugačijim fudbalskim rukopisom od uobičajenog stereotipa da je fudbal rezervisan za igrače čiji trup podseća na građu psa jazavičara i čije noge obavezno moraju biti toliko krive kao da su pravljene od kovanog gvožđa.

"Žigić važi za igrača kakvog svet do sada nije video. Mnogi nemaju te osobine i konstrukciju i zato je on čudo. Nije spor, iako se na prvi pogled to čini. Nema startnu brzinu, ali je nadmoćan u svemu", kaže o visokom igraču trener Zoran Filipović.

Protivničke igrače uglavnom posmatra iz ptičije perspektive, no sada još i dodatno zbunjuje sve poznavaoce fudbalske igre: plete i kontroliše i dodaje loptu nogama kao da je fudbalski Fred Aster.