Сав тај Бубиша

„Кад покушам да се сетим неког догађаја из раног детињства, никад нисам сигуран да ли се стварно сећам, или су сећања измешана с причама које сам слушао и сликама са старих фотографија.“

Војислав Симић

Светосавски бал 1990, први после четири и по деценије, Војислав Симић прозива „Краљевско коло“. Нисам још био за смокинг, нити за одело, али сасвим су ми добро ишли Штраусови валцери и танга, којима је моју генерацију између осталих учио и чика Бранко Белић, један од јунака „Сентименталног путовања“. Пре него што нас је запљуснуо нови талас, скинули смо покрете за твист гледајући „Грлом у јагоде“ – серију за коју је музику написао Зоран Симјановић, о чијем успеху са Елипсама у Бугарској 1968. године такође у књизи сведочи Симић. Џез је имао паралелан ток. У почетку, био је то поглед на оркестар који је пратио певаче на фестивалима забавне музике касних шездесетих и упечатљивог диригента са великим залисцима и још већим зулуфима. Потом се тај оркестар појављивао у разним ТВ емисијама, без певача, а нога је почела да препознаје ритам свинга. Када га је једном ухватила, нико више није могао да је обузда.

„Сентиментално путовање“ је књига о грађанском Београду, бањским летовалиштима у којима се пре Другог светског рата свирао џез, путовањима возом по Србији и моторима по Истри, скијањима пре жичара и ратрака, журевима без турбо-фолка. Њени хероји су легенде старог Београда – музичари, боксери, глумци, адвокати, фармацеути. Један пас, два клавира, омиљене кафане, картарошке игре, хајдуци, краљеви и партизани. Џез не доминира овом књигом, како би могли да очекујемо. Али је џез систематски прожима: страст аутора према овој музици је свеприсутна, откако је за петнаести рођендан добио на поклон две плоче Каунта Бејзија (кога је много година касније упознао). Потом оснива школски џез оркестар (Рођа Миливојевић – хармоника, Павле Минх – клавир, Предраг Кнежевић Кнежа – виолина), инати се са чувеним композитором Милојем Милојевићем, па пева „I’m In The Mood For Love”, под клавиром за опијене скојевце. Звездане ноћи на Калемегдану, тријумф Биг бенда у Жуан ле Пену, концерти и снимања, пут у колевку џеза. Дискретно и став: Арчи Шеп и Бил Диксон „нису много интересантни“, а гитарски „прангијашки“ блуз пуни локале по Њу Орлеансу.

Са страница књиге зрачи заборављени језик, занимања и предмети: бандисти свирају таламбасе, пречани по Крушевцу наручују капуцинер, министри се преврћу по шипки као циркузанери, млекаџије долазе чезама са огромним челичним кантама, ледаџије чакљама ваде ледене табле за ајскасну. Пишингер торта, кандирано воће и кокосови ораси у финој деликатесној радњи „Вељковић“. Крајцарице и кликери, прангије и прскалице-шишталице. Забрањено „трокинг“ цупкање и мондени са фрулицама на првим послератним игранкама. Мали историјски час без крвавих битака, економске кризе, политичких преврата.

Шездесетак прича подељено је у четири поглавља: „Приче мојих предака“ (две бабе, тата и мама), „Приче из мог живота“ (углавном покривајући период од рођења 1924. до краја педесетих), „Take the A-Train“ („велико мотоциклистичко путовање по Југославији“, турнеје Џез оркестра РТБ по Источној Европи, сусрети са Елингтоном и Бејзијем, записи из Њу Орлеанса и са западне обале САД, путопис из Бразила) и „Stardust“ (приче о преминулим колегама, великанима наше музике). Поговор је инспиративно написао Милан Влајчић, помињући у њему низ великих мајстора светског пера (Еко, Колаковски, Милош, Грас, Грин, Набоков, Михиз, Матић...), Предрага Милојевића и Мирослава Радојчића, Битлсе и Џегера, што – и да није експлицитно изречено – неминовно и овог аутора (уметника, пропагатора) ставља у наречени низ. Питкости књиге не доприноси само чист, прецизни Симићев језик, већ и његова елоквентност, духовитост, одушевљавање детаљима, одустајање од сувопарне хронологије, као и ефектно разбијање класичне форме (уводно поглавље почиње навођењем лица-приповедача као у правој драми; „Радио-драма“ садржи четири веселе „причице“, а „Снови“ пет снова са тумачењем; сећање на наступ у Бугарској завршава се рецептом за „Сирење по шопски“). Угао приповедача који нема намеру да пише историју, већ да, као поред неког камина у касну ноћ, исприча своја сећања онако како су му се урезала у памћење допушта ситније пропусте – три (уместо четири) брата Невил, са сестром (уместо Чарлсовом ћерком) Шармен, концерт Жозефине Бекер 1968. у Скопљу поводом трогодишњице (уместо петогодишњице) земљотреса, наступ Роја Харгрува на џез фестивалу (уместо соло концерту) у Београду, 1959. и 1960. као године истог фестивала у Жуан ле Пену.

„Сентиментално путовање“ Војислава Симића јесте његова аутобиографија, али главни јунаци су Београд, Србија, музика и, посебно, џез. Допринос аутора сјају ове четворице главних јунака нам је позната и зато ће он овде осветлити ликове Штулета Јовановића, Баћка Генића, или неког трећег, шетати Рибарском бањом, гледати „Бетовена у фармеркама“. Ако јако пажљиво читамо, сазнаћемо да је, осим клавира, свирао гитару и контрабас, студирао права и дипломирао дириговање (све разбацано по књизи!). Али нећемо сазнати да је био један од пионира у тумачењу балканског фолклора језиком џеза („Свадбена игра крај Бистрице“, „Чаје шукарије“, циклус градских песама...) А имена два лика аутор ће генијално прећутати. Само за њега ће остати име музе која је инспирисала „Љубавну песму бр. 1“, на Ускршње вече у пролеће 1947. године, на дивном „босендорферу“ у породичном грађанском миру Крушевца. Само мала слика под Панчићевим врхом откриваће његовог удбашког иследника који му је касније постао „необични пријатељ“. Читалац неће сазнати ни зашто га зову Бубиша...

Да ли сам сањао Светосавски бал читајући о њему у овој књизи? Успомене сам сачувао у орману у бакиној соби. Ту, на полици, спава коверат са цитатом Јержија Косинског. У њему су разна писма, дописнице из Бола на Брачу, пар плетених украсних чарапа купљених од неке баке на Београдском сајму када се деведесетих заратило, жабица за косу, пропуснице са концерата и, ево је... Отварам бели омот, унутра је фотографија, две чаше вермута за столом, испод ње пише – 26. 1. 1990. Светосавски бал. И ја путујем.