Sav taj Bubiša

„Kad pokušam da se setim nekog događaja iz ranog detinjstva, nikad nisam siguran da li se stvarno sećam, ili su sećanja izmešana s pričama koje sam slušao i slikama sa starih fotografija.“

Vojislav Simić

Svetosavski bal 1990, prvi posle četiri i po decenije, Vojislav Simić proziva „Kraljevsko kolo“. Nisam još bio za smoking, niti za odelo, ali sasvim su mi dobro išli Štrausovi valceri i tanga, kojima je moju generaciju između ostalih učio i čika Branko Belić, jedan od junaka „Sentimentalnog putovanja“. Pre nego što nas je zapljusnuo novi talas, skinuli smo pokrete za tvist gledajući „Grlom u jagode“ – seriju za koju je muziku napisao Zoran Simjanović, o čijem uspehu sa Elipsama u Bugarskoj 1968. godine takođe u knjizi svedoči Simić. Džez je imao paralelan tok. U početku, bio je to pogled na orkestar koji je pratio pevače na festivalima zabavne muzike kasnih šezdesetih i upečatljivog dirigenta sa velikim zaliscima i još većim zulufima. Potom se taj orkestar pojavljivao u raznim TV emisijama, bez pevača, a noga je počela da prepoznaje ritam svinga. Kada ga je jednom uhvatila, niko više nije mogao da je obuzda.

„Sentimentalno putovanje“ je knjiga o građanskom Beogradu, banjskim letovalištima u kojima se pre Drugog svetskog rata svirao džez, putovanjima vozom po Srbiji i motorima po Istri, skijanjima pre žičara i ratraka, žurevima bez turbo-folka. Njeni heroji su legende starog Beograda – muzičari, bokseri, glumci, advokati, farmaceuti. Jedan pas, dva klavira, omiljene kafane, kartaroške igre, hajduci, kraljevi i partizani. Džez ne dominira ovom knjigom, kako bi mogli da očekujemo. Ali je džez sistematski prožima: strast autora prema ovoj muzici je sveprisutna, otkako je za petnaesti rođendan dobio na poklon dve ploče Kaunta Bejzija (koga je mnogo godina kasnije upoznao). Potom osniva školski džez orkestar (Rođa Milivojević – harmonika, Pavle Minh – klavir, Predrag Knežević Kneža – violina), inati se sa čuvenim kompozitorom Milojem Milojevićem, pa peva „I’m In The Mood For Love”, pod klavirom za opijene skojevce. Zvezdane noći na Kalemegdanu, trijumf Big benda u Žuan le Penu, koncerti i snimanja, put u kolevku džeza. Diskretno i stav: Arči Šep i Bil Dikson „nisu mnogo interesantni“, a gitarski „prangijaški“ bluz puni lokale po Nju Orleansu.

Sa stranica knjige zrači zaboravljeni jezik, zanimanja i predmeti: bandisti sviraju talambase, prečani po Kruševcu naručuju kapuciner, ministri se prevrću po šipki kao cirkuzaneri, mlekadžije dolaze čezama sa ogromnim čeličnim kantama, ledadžije čakljama vade ledene table za ajskasnu. Pišinger torta, kandirano voće i kokosovi orasi u finoj delikatesnoj radnji „Veljković“. Krajcarice i klikeri, prangije i prskalice-šištalice. Zabranjeno „troking“ cupkanje i mondeni sa frulicama na prvim posleratnim igrankama. Mali istorijski čas bez krvavih bitaka, ekonomske krize, političkih prevrata.

Šezdesetak priča podeljeno je u četiri poglavlja: „Priče mojih predaka“ (dve babe, tata i mama), „Priče iz mog života“ (uglavnom pokrivajući period od rođenja 1924. do kraja pedesetih), „Take the A-Train“ („veliko motociklističko putovanje po Jugoslaviji“, turneje Džez orkestra RTB po Istočnoj Evropi, susreti sa Elingtonom i Bejzijem, zapisi iz Nju Orleansa i sa zapadne obale SAD, putopis iz Brazila) i „Stardust“ (priče o preminulim kolegama, velikanima naše muzike). Pogovor je inspirativno napisao Milan Vlajčić, pominjući u njemu niz velikih majstora svetskog pera (Eko, Kolakovski, Miloš, Gras, Grin, Nabokov, Mihiz, Matić...), Predraga Milojevića i Miroslava Radojčića, Bitlse i Džegera, što – i da nije eksplicitno izrečeno – neminovno i ovog autora (umetnika, propagatora) stavlja u narečeni niz. Pitkosti knjige ne doprinosi samo čist, precizni Simićev jezik, već i njegova elokventnost, duhovitost, oduševljavanje detaljima, odustajanje od suvoparne hronologije, kao i efektno razbijanje klasične forme (uvodno poglavlje počinje navođenjem lica-pripovedača kao u pravoj drami; „Radio-drama“ sadrži četiri vesele „pričice“, a „Snovi“ pet snova sa tumačenjem; sećanje na nastup u Bugarskoj završava se receptom za „Sirenje po šopski“). Ugao pripovedača koji nema nameru da piše istoriju, već da, kao pored nekog kamina u kasnu noć, ispriča svoja sećanja onako kako su mu se urezala u pamćenje dopušta sitnije propuste – tri (umesto četiri) brata Nevil, sa sestrom (umesto Čarlsovom ćerkom) Šarmen, koncert Žozefine Beker 1968. u Skoplju povodom trogodišnjice (umesto petogodišnjice) zemljotresa, nastup Roja Hargruva na džez festivalu (umesto solo koncertu) u Beogradu, 1959. i 1960. kao godine istog festivala u Žuan le Penu.

„Sentimentalno putovanje“ Vojislava Simića jeste njegova autobiografija, ali glavni junaci su Beograd, Srbija, muzika i, posebno, džez. Doprinos autora sjaju ove četvorice glavnih junaka nam je poznata i zato će on ovde osvetliti likove Štuleta Jovanovića, Baćka Genića, ili nekog trećeg, šetati Ribarskom banjom, gledati „Betovena u farmerkama“. Ako jako pažljivo čitamo, saznaćemo da je, osim klavira, svirao gitaru i kontrabas, studirao prava i diplomirao dirigovanje (sve razbacano po knjizi!). Ali nećemo saznati da je bio jedan od pionira u tumačenju balkanskog folklora jezikom džeza („Svadbena igra kraj Bistrice“, „Čaje šukarije“, ciklus gradskih pesama...) A imena dva lika autor će genijalno prećutati. Samo za njega će ostati ime muze koja je inspirisala „Ljubavnu pesmu br. 1“, na Uskršnje veče u proleće 1947. godine, na divnom „bosendorferu“ u porodičnom građanskom miru Kruševca. Samo mala slika pod Pančićevim vrhom otkrivaće njegovog udbaškog islednika koji mu je kasnije postao „neobični prijatelj“. Čitalac neće saznati ni zašto ga zovu Bubiša...

Da li sam sanjao Svetosavski bal čitajući o njemu u ovoj knjizi? Uspomene sam sačuvao u ormanu u bakinoj sobi. Tu, na polici, spava koverat sa citatom Jeržija Kosinskog. U njemu su razna pisma, dopisnice iz Bola na Braču, par pletenih ukrasnih čarapa kupljenih od neke bake na Beogradskom sajmu kada se devedesetih zaratilo, žabica za kosu, propusnice sa koncerata i, evo je... Otvaram beli omot, unutra je fotografija, dve čaše vermuta za stolom, ispod nje piše – 26. 1. 1990. Svetosavski bal. I ja putujem.