У ритму косаца и дрвосеча

Ево једне музичке бајке. Отац Курт Мутшпил (1931–2001), диригент хора, певач и композитор, имао је два сина, Кристијана (1962) и Волфганга (1965). Млађи је студирао у Бостону (САД), где је запао за око професору Герију Бартону и попунио столицу гитаристе у Бартоновом квинтету, упражњену дванаест година раније по одласку Пета Метинија. Старији је студирао у Банфу (Канада). По повратку у Аустрију постао је један од најразноврснијих стваралаца на сцени. Џез, класика и фолклор; тромбон, клавир и диригентска палица; компоновање и аранжирање; соло наступи, дует са братом, трио, секстет, камерни и симфонијски оркестри; нова читања Џона Доуленда, Моцарта, Пирхнера и Пепла, музика на поезију Ернста Јандла – поља Кристијанових интересовања су несагледиво широка. На актуелном пројекту Yodel’s Group (албум „May“ објавила је братовљева продукција Material Records)Кристијан Мутшпил нуди нам нови узбудљив сусрет – јодловања и џеза. Ово је његова прича...

Јодловање као ритуална комуникација

Уз нашег оца, који се бавио алпском фолк музиком, стално смо певали и свирали, по кући и у природи. Постојао је ритуал – кад стигнемо на врх планине, онда јодлујемо, што је традиционална комуникација у планинама, на великим раздаљинама. Један алпски врх је био овде, други онде, на њима двојица типова окружени животињама, и требало би 3-4 сата да пређеш с једног на други врх. Зато су они певали један другом. То је била стварна форма да се пита „да ли си ту?“

Други вид биле су песме за рад. На албуму се налази јодл косача „Der Ho-Re Mäher-Jodler“. Отац ми је причао како би се понекад скупило по четрдесет косаца на великој ливади, певајући све време да би имали исти ритам кошења, и учинили рад лакшим и забавнијим. Тело се убаци у прави ритам и дише се у правом темпу, ни пребрзо нити преспоро, што даје праву енергију. А изводимо и једну кратку песму дрвосеча. Увезивали су стабла у велике сплавове и пуштали низ реку. Али су морали да их прате, река је била дивља, био је то веома опасан посао. Стајали су са две стране и ако се не би попели на сплав у исто време, све би пропало. Па су смислили да јодлују – један би рекао „јолалаити“, други би одговорио „јолалаити“ и онда би певали заједно. И кад не могу да чују оног другог, то би значило да су у истом ритму и да могу да се истовремено попну на сплав. То је заиста вршни комуникацијски ритуал, а такође и питање живота и смрти – решавали су проблем уз помоћ певања.

Јодловање је веома блиско блузу. Људи певају о својој усамљености, опевају ситуацију суочавања са природом. И јодловање је увек без речи – само слогови, никад текст. То је веома архаична форма слогова. Пева се „јорлотумјо, јарлатумјо, јорлилајо“, али то ништа не означава. То је само апстрактна експресија.

О пројекту

Организатори фестивала у Салфелдену наручили су ми пројекат за отварање 30. јубиларног издања. А ја сам помислио: „Аха, Салфелден! Налази се усред Алпа. Мој отац је рођен и одрастао овде, а мама је из Цел ам зеа, суседног града – морам да урадим јодл пројекат!“ Одмах сам схватио како не желим да певам, пошто је то сувише блиско оригиналу. Пожелео сам да радим са људима којима верујем и које волим, а који нису под обавезно везани са овом музиком. А пошто је фестивал у Салфелдену један од ретких на којима имате аустријске, европске и америчке музичаре на истој сцени, то је постала и моја идеја. Укључио сам два Американца, два Европљанина изван Аустрије (Швајцарац и Француз) и два Аустријанца.

Желео сам веома јак, урбани њујоршки beat, као контрапункт меканим и мирним јодл песмама, у стилу: „Хајде да не буде превише слатко.“ То за мене представљало главни део њене трансформације у свет џеза – да је направимо заиста тешку. Бас свира Џером Херис (на албуму је Бред Џонс), а бубњеве Боби Превит. Избор вибрафона је такође природан, пошто је Френк Тортиље већ годинама члан мог трија. Коначно, одлучио сам се за три дувача, јер су све ове јодл песме трогласне. Уз мене у дувачкој секцији су Матје Мишел (труба, флигелхорна) и Гералд Прајнфалк (саксофони, кларинети).

Ишло ми је лако и брзо, све је било готово за десетак дана. А то су скоро композиције, пошто сам оригиналне мелодије опремио чврстим аранжманима. Било је неких дилема, попут – коју енергију желим, у какав ритам да је ставим, требало је размишљати о променама за импровизацију – али, осећај је био као да говорим матерњи немачки језик. Нисам размишљао о „превођењу“.

Од класике до џеза и назад

Као тинејџер желео сам да напустим свет класичне или алпске фолк музике, и постао џез музичар, опонирајући родитељима. А онда сам после много година полако почео да правим велики окрет назад ка стварима које сам научио у детињству, свестан тог широког блага. Па, сад имам 48 година, и овај пројекат је, у неку руку, моје мирење са мојим наслеђем. Већ дуги низ година диригујем и компонујем за класичне оркестре и бавим се фолк музиком – све то ствара осећај мирноће.

Понекад морам да предам наручену оркестарску композицију за два месеца, што се претвори у даноноћни исцрпљујући рад. Па, то није увек сјајно осећање, али бројне ствари ти узвраћају енергију – сјајне реакције музичара са којима свираш, људи који те слушају... То је привилегија којој не могу да одолим. Имам средства да себе изразим и будем за то плаћен. Али, то је као љубавна веза. Не дешава се да се заљубиш и то траје наредних 25 година само од себе. Мораш да улажеш у то. Па је ово за мене више као – губљење и стицање енергије у исто време. Улажеш енергију у неку композицију, али у исто време нешто лепо добијаш заузврат.

Џез је одмор од класике и обрнуто. У питању су различита естетика, правила, средства. На пример, процес увежбавања је потпуно другачији. Кад радим са оркестром, имамо три пробе које трају тачно по три сата. Па ја морам да будем добро припремљен да искористим сваки секунд времена, стојећи пред 80 музичара, од којих бар половина жели да направим грешку! Кад пробам са џез бендом, то је састанак пријатеља који нешто стварају заједно. Џез допушта велику слободу, док дириговање Густава Малера мора да буде хијерархијски организовано, другачије неће да звучи. Па, обе ствари су осећања којих не желим да се лишим. За мене је важно да могу да се пребацим с једног на друго, инспиришући се оним другим. Из компоновања класичне музике добијам идеје за импровизације, а из свирке са џез триом добијам идеје за класику. То је стално трансформисање енергије с једне на другу страну. И не само енергије, него и знања и структура.