U ritmu kosaca i drvoseča

Evo jedne muzičke bajke. Otac Kurt Mutšpil (1931–2001), dirigent hora, pevač i kompozitor, imao je dva sina, Kristijana (1962) i Volfganga (1965). Mlađi je studirao u Bostonu (SAD), gde je zapao za oko profesoru Geriju Bartonu i popunio stolicu gitariste u Bartonovom kvintetu, upražnjenu dvanaest godina ranije po odlasku Peta Metinija. Stariji je studirao u Banfu (Kanada). Po povratku u Austriju postao je jedan od najraznovrsnijih stvaralaca na sceni. Džez, klasika i folklor; trombon, klavir i dirigentska palica; komponovanje i aranžiranje; solo nastupi, duet sa bratom, trio, sekstet, kamerni i simfonijski orkestri; nova čitanja Džona Doulenda, Mocarta, Pirhnera i Pepla, muzika na poeziju Ernsta Jandla – polja Kristijanovih interesovanja su nesagledivo široka. Na aktuelnom projektu Yodel’s Group (album „May“ objavila je bratovljeva produkcija Material Records)Kristijan Mutšpil nudi nam novi uzbudljiv susret – jodlovanja i džeza. Ovo je njegova priča...

Jodlovanje kao ritualna komunikacija

Uz našeg oca, koji se bavio alpskom folk muzikom, stalno smo pevali i svirali, po kući i u prirodi. Postojao je ritual – kad stignemo na vrh planine, onda jodlujemo, što je tradicionalna komunikacija u planinama, na velikim razdaljinama. Jedan alpski vrh je bio ovde, drugi onde, na njima dvojica tipova okruženi životinjama, i trebalo bi 3-4 sata da pređeš s jednog na drugi vrh. Zato su oni pevali jedan drugom. To je bila stvarna forma da se pita „da li si tu?“

Drugi vid bile su pesme za rad. Na albumu se nalazi jodl kosača „Der Ho-Re Mäher-Jodler“. Otac mi je pričao kako bi se ponekad skupilo po četrdeset kosaca na velikoj livadi, pevajući sve vreme da bi imali isti ritam košenja, i učinili rad lakšim i zabavnijim. Telo se ubaci u pravi ritam i diše se u pravom tempu, ni prebrzo niti presporo, što daje pravu energiju. A izvodimo i jednu kratku pesmu drvoseča. Uvezivali su stabla u velike splavove i puštali niz reku. Ali su morali da ih prate, reka je bila divlja, bio je to veoma opasan posao. Stajali su sa dve strane i ako se ne bi popeli na splav u isto vreme, sve bi propalo. Pa su smislili da jodluju – jedan bi rekao „jolalaiti“, drugi bi odgovorio „jolalaiti“ i onda bi pevali zajedno. I kad ne mogu da čuju onog drugog, to bi značilo da su u istom ritmu i da mogu da se istovremeno popnu na splav. To je zaista vršni komunikacijski ritual, a takođe i pitanje života i smrti – rešavali su problem uz pomoć pevanja.

Jodlovanje je veoma blisko bluzu. Ljudi pevaju o svojoj usamljenosti, opevaju situaciju suočavanja sa prirodom. I jodlovanje je uvek bez reči – samo slogovi, nikad tekst. To je veoma arhaična forma slogova. Peva se „jorlotumjo, jarlatumjo, jorlilajo“, ali to ništa ne označava. To je samo apstraktna ekspresija.

O projektu

Organizatori festivala u Salfeldenu naručili su mi projekat za otvaranje 30. jubilarnog izdanja. A ja sam pomislio: „Aha, Salfelden! Nalazi se usred Alpa. Moj otac je rođen i odrastao ovde, a mama je iz Cel am zea, susednog grada – moram da uradim jodl projekat!“ Odmah sam shvatio kako ne želim da pevam, pošto je to suviše blisko originalu. Poželeo sam da radim sa ljudima kojima verujem i koje volim, a koji nisu pod obavezno vezani sa ovom muzikom. A pošto je festival u Salfeldenu jedan od retkih na kojima imate austrijske, evropske i američke muzičare na istoj sceni, to je postala i moja ideja. Uključio sam dva Amerikanca, dva Evropljanina izvan Austrije (Švajcarac i Francuz) i dva Austrijanca.

Želeo sam veoma jak, urbani njujorški beat, kao kontrapunkt mekanim i mirnim jodl pesmama, u stilu: „Hajde da ne bude previše slatko.“ To za mene predstavljalo glavni deo njene transformacije u svet džeza – da je napravimo zaista tešku. Bas svira Džerom Heris (na albumu je Bred Džons), a bubnjeve Bobi Previt. Izbor vibrafona je takođe prirodan, pošto je Frenk Tortilje već godinama član mog trija. Konačno, odlučio sam se za tri duvača, jer su sve ove jodl pesme troglasne. Uz mene u duvačkoj sekciji su Matje Mišel (truba, fligelhorna) i Gerald Prajnfalk (saksofoni, klarineti).

Išlo mi je lako i brzo, sve je bilo gotovo za desetak dana. A to su skoro kompozicije, pošto sam originalne melodije opremio čvrstim aranžmanima. Bilo je nekih dilema, poput – koju energiju želim, u kakav ritam da je stavim, trebalo je razmišljati o promenama za improvizaciju – ali, osećaj je bio kao da govorim maternji nemački jezik. Nisam razmišljao o „prevođenju“.

Od klasike do džeza i nazad

Kao tinejdžer želeo sam da napustim svet klasične ili alpske folk muzike, i postao džez muzičar, oponirajući roditeljima. A onda sam posle mnogo godina polako počeo da pravim veliki okret nazad ka stvarima koje sam naučio u detinjstvu, svestan tog širokog blaga. Pa, sad imam 48 godina, i ovaj projekat je, u neku ruku, moje mirenje sa mojim nasleđem. Već dugi niz godina dirigujem i komponujem za klasične orkestre i bavim se folk muzikom – sve to stvara osećaj mirnoće.

Ponekad moram da predam naručenu orkestarsku kompoziciju za dva meseca, što se pretvori u danonoćni iscrpljujući rad. Pa, to nije uvek sjajno osećanje, ali brojne stvari ti uzvraćaju energiju – sjajne reakcije muzičara sa kojima sviraš, ljudi koji te slušaju... To je privilegija kojoj ne mogu da odolim. Imam sredstva da sebe izrazim i budem za to plaćen. Ali, to je kao ljubavna veza. Ne dešava se da se zaljubiš i to traje narednih 25 godina samo od sebe. Moraš da ulažeš u to. Pa je ovo za mene više kao – gubljenje i sticanje energije u isto vreme. Ulažeš energiju u neku kompoziciju, ali u isto vreme nešto lepo dobijaš zauzvrat.

Džez je odmor od klasike i obrnuto. U pitanju su različita estetika, pravila, sredstva. Na primer, proces uvežbavanja je potpuno drugačiji. Kad radim sa orkestrom, imamo tri probe koje traju tačno po tri sata. Pa ja moram da budem dobro pripremljen da iskoristim svaki sekund vremena, stojeći pred 80 muzičara, od kojih bar polovina želi da napravim grešku! Kad probam sa džez bendom, to je sastanak prijatelja koji nešto stvaraju zajedno. Džez dopušta veliku slobodu, dok dirigovanje Gustava Malera mora da bude hijerarhijski organizovano, drugačije neće da zvuči. Pa, obe stvari su osećanja kojih ne želim da se lišim. Za mene je važno da mogu da se prebacim s jednog na drugo, inspirišući se onim drugim. Iz komponovanja klasične muzike dobijam ideje za improvizacije, a iz svirke sa džez triom dobijam ideje za klasiku. To je stalno transformisanje energije s jedne na drugu stranu. I ne samo energije, nego i znanja i struktura.