Наличје „Фејса”

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Једна од упадљивих ствари у америчким градовима које посетилац из другог света не може а да не примети јесу призори из кафића, а поготово из највећег ланца локала у којима се конзумирају дневне дозе кофеина.

Испијање кафе (или чаја, који је, узгред, избор већег дела човечанства), свугде је углавном друштвени чин. То је само повод, ритуал за оно главно: сусрет и разговор. Али овде се догађа нешто чудно: највећи број гостију овде, у свако доба дана, кафу испија у друштву – свог лаптопа. „Старбакс”, поменути највећи ланац кафића, први је, осетивши „дух времена”, својим гостима уз напитке понудио и бесплатан Интернет, што му је повећало промет. Другима није преостало ништа него да то следе.

Нисам, наравно, загледао садржај екрана посетилаца „Старбакса”, али није тешко докучити шта је на њима. Читају се и пишу имејлови, актуелизује „Фејсбук”, размењују инстант поруке.

То у ствари значи да се кафа испија опет у друштву, али виртуелном, симулираном. Истраживања показују да је ова, нова врста повезаности, постала нова реалност. Просечан корисник компјутера овде је нон-стоп повезан на Интернет и прима на стотине електронских порука дневно, од којих многе захтевају да се на њих одговори.

Амерички тинејџери проводе по неколико сати дневно „повезани”, преко компјутера, мобилних телефона. Шаљу и примају по неколико хиљада СМС-а месечно. Своју свакодневицу готово из сата у сат евидентирају на „Фејсбуку”...

Нове реалности Интернет ере, феномени свеопште повезаности, овде су и предмет растућег корпуса литературе која ту стварност вивисецира, у настојању да објасни њен утицај на појединца, друштво, човечанство и цивилизацију. Није то, могло би се рећи, ништа ново: свака нова технологија је у овом погледу на неки начин била „реметилачка”: од штампарске машине, преко телефона, фабрике са текућом траком, радија и телевизије, па све до Интернета. Ново је само то што се сада о томе дебатује много шире и са много више учесника, опет захваљујући технологији.

Оно што је приметно, то је да расте број „сајбер-скептика”: оних који сматрају да нам изуми информатичке ере много више узимају него што нам дају. Најновија књига из ове области, ако би се процењивала само по наслову – „Усамљени заједно” („Alone Together”), може одмах да се сврста у овај жанр, али је по дометима ипак нешто између. Пре свега један уравнотежен и објективан допринос разумевању онога што се догађа, уз путоказе куда би све то могло да нас одведе.

Ауторка је Шери Таркл (Sherry Turkle), професорка психологије и антропологије са чувеног МИТ-а (Масачусетс институт за технологију), која се у овој области већ огледала у претходне две књиге: „Живот на екрану” и „Друго ја”. Са „Сами заједно”, ово чини трилогију, која ће по свој прилици бити проширивана. Тарклова је и на челу „Иницијативе за технологију и биће” МИТ-а, што све указује да аутор познаје област о којој пише.

Доста се ових дана пише и о овој књизи, углавном похвално. Она је иначе у необичној форми, форми писма једне дигитално писмене мајке својој ћерки која дигитално одраста. Потка су јој емпиријска истраживања, клиничке студије, мноштво интервјуа и, наравно, запажања. Цео садржај је у ствари настојање да се одговори на питање из поднаслова књиге: „Зашто више очекујемо од технологије него једни од других”.

У књизи на ово има конкретних одговора, али још више оних који се наслућују или се њихово формулисање препушта читаоцу. Оно на шта Тарклова, међутим, наводи, јесте размишљање о томе шта су све последице чињенице да су многима симулирани, виртуелни, односи – они који се успостављају преко имејла, „Фејсбука”, инстант порука – важнији од оних правих.

Овај феномен се анализира и на примеру интеракције људи са роботима програмираним тако да симулирају осећања и реагују на људску пажњу. „Роботи-кућни љубимци” су већ одавно међу најпопуларнијим играчкама, роботи-неговатељице за старије већ полако улазе у примену, па и роботи за секс... За Тарклову су све то докази да се човечанство приближава „роботичком моменту”.

„Ми већ филтрирамо дружења кроз машине, а следећа фаза је дружење са машинама”, констатује. „Свака технологија постаје наш партнер, зато што је наше дело, а онда нас, у повратној вези, обликује, па је неопходно извесно време да би се видело како тече овај процес међусобног прилагођавања.”

Али ако се живот у све већој мери организује посредством дигиталних технологија, које су сазреле током живота само једне генерације, онда је неизбежно и питање може ли човечанство да промени начин на који комуницира, а да на неком нивоу не промени и сопствену природу? Јер људи су друштвена створења која се такође мењају.

Док су на ово могући различити, али подједнако уверљиви одговори, једно је ипак извесно: да коришћење нове технологије почињемо са уверењем да ће нам она омогућити контролу, а завршавамо тиме да смо контролисани. Тарклова истиче да је метафора „зависности” у овом случају непримерена, јер поручује да је реч о нечему чега се морамо одрећи, што је неопходно одбацити. Интернет, међутим, „није хероин”. „То је нешто чије коришћење морамо да прилагодимо својим стварним потребама на начин који је најадекватнији и у нашем најбољем интересу.”

Али не бежи ни од закључка да најновије технолошке инкарнације у сваком случају имају цену које нисмо били свесни кад су уведене...