Понављамо разред више пута

Будимо реални. Кошарка више није наша игра! Лепо је видети приличан број деце која по локалним бетонским игралиштима играју ба

скет. Лепо је видети наше млађе категорије како освајају медаље на разним такмичењима, али сениорска кошарка...није више наша игра. Кошарка више не представља синоним за најуспешнији српски спорт. Није више заштитни знак наше земље. Да ли нам треба још доказа, до неуспеха, које је наш сениорски национални тим заређао?

Срамота на Европском првенству у Шведској 2003. године. Још гора ствар на Олимпијади у Атини 2004. Затим бламажа у сопственој земљи

на Европском шампионату 2005. И потом као шлаг на торти, најновија

брука у Јапану на Светском првенству 2006. године.

Нема више заваравања. Нисмо више никаква светска или европска кошаркашка велесила. Понављамо разред, и то по више пута, а опет већ заостајемо велики број часова за онима који марљиво уче и раде. Треба објаснити јавности да се од наше сениорске кошарке више не оче кују медаље и велики успеси!

Судећи по тренутној ситуацији у нашој кошарци склон сам да кажем да ће проћи велики број година док поново не будемо европски или светски шампиони, камоли олимпијски победници. То се неће десити у скоријој будућности, ако се икада више буде уопште и догодило. Проблема је много. Од самог односа државе према спорту, до односа кошаркаша, који су зарадили велики новац и постали неко име у свету кошарке, према нашем националном тиму. Од борбе појединаца за власт у КСС, те борбе истих за фотељама. Клупска препуцавања, клубаштво, подметања, афере, лажи, оптужбе и још много остале прљавштине "пршти" из наше кошарке из минута у минут.

Све то уоквирује класична српска неслога, и ето огромног муља и ђубрета из којег се наша кошарка нажалост неће извући. Не види се ни трачак светслости на крају овог дугог и прилично мрачног тунела.

Решења за ове проблеме једноставно нема. Рат клубова ће се и даље наставити, жеља појединаца за сопственом користи неће престати, сукоб интереса је у тој ситуацији сасвим нормална појава.Свако нов ко буде изабран да води наш савез, имаће опозицију која ће истог момента почети да "пуца" на њега из свих оружја. Они који би заиста требало да воде нашу кошарку, они који би овом нашем спорту могли да пронађу спас, једноставно нису заинтересовани. Чини се да тако реагују с правом. Једноставно не желе да буду део муља, ђубрета и глиба који

нашу кошарку и даље вуче на дно.

--------------------------------------------------------------------------

Постављена погрешна дијагноза

– констатује Милан Томашевић, дугогодишњи кошаркашки новинар

Да би се једна болест излечила неопходно је поставити праву дијагнозу. Када се то учини, онда се одређује и терапија. Па, ако једна терапија не даје резултате, примењује се друга. Наравно, то се не ради у недоглед јер, постоје болести за које нема лека.

Срећа је што за "болест" о којој се води ова јавна расправа постоји лек. Несређа је, међутим, што ту болест покушавају да излече многи квази-

лекари, укључујући ту и моје колеге – новинаре. Али, пођимо редом. Југославија је пет пута била првак света, осам пута континентални шампион и једном олимпијски победник. Чик да ми неко одмах наброји имена председника Кошаркашког савеза Југославије у време тих успеха. Чикам и све претенденте на председничку, али и селекторску функцију у садашњој предизборној кампањи, а она је, да се не лажемо,

већ почела, да наброје имена свих селектора који су освојили 14 златних медаља за Југославију!

Да ли тражим много од оних који

већ годинама све знају. Наравно да не тражим. Али, не желим ни да их

питам шта и како даље, јер њихове демагогије наслушао сам се за следећих 50 година. Зашто демагогије? Па зато, јер никада од њих нисам чуо да су за бројне титуле били заслужни председници, али јесам да су председници Савеза криви за неуспех!?

Притом, сведок сам многих бајки, написаних или изречених, с правом, о Ћосићу, Кићановићу, Далипагићу, Славнићу, Ђорђевићу, Дивцу, Паспаљу, Даниловићу, Бодироги..., али ни стоти део таквих славопојки о Аци Николићу, Ранку Жеравици, Душану Ивковићу, Жељку Обрадовићу или Светиславу Пешићу, који су то исто заслужили.

Онима који ће и овом приликом покушати да се баве заменом теза, појаснићу моје виђење улоге председника Савеза. Никада, ни од једног

од њих нисам очекивао 30 кошева по утакмици. Али јесам максималне услове за рад репрезентативних селекција. Никада ни од једног од њих нисам очекивао да ће се бавити тактиком, али јесам да стоје иза сваке одлуке селектора. По цену консеквенци које ће због, рекао бих лојалности према нациналном тиму, сносити. Да ли је нешто спорно у

мојим размишљањима?

Што се селектора тиче, да не останем дужан и на ту тему, мислим да би ту реч требало избацити из употребе када је у питању репрезентација ове земље у последњих неколико година. Јер, овде не постоји селектор. Постоји само тренер који покушава да пренесе своју кошаркашку филозофију на оне који желе да играју за репрезентацију! Међу њима је, нажалост, мало оних правих.

У једној реченици сумираћу све претходно наведено: дијагноза да су за све неуспехе спрске кошарке у претходном периоду кривци председници или селектори, потпуно је погрешна. Уосталом, "то ткиво је одстањено" после прошлогодишњег неуспеха на ЕП и?

Оно што мене забрињава јесте чињеница да домаће првенство постаје све нерегуларније.

Почев од тога да четири најбоља тима највећи део сезоне проводе у неком Широком или Лашком, уместо у Чачку, Краљеву, Лесковцу...

Партизану и Црвеној звезди српски градови су потребни само када могу да им отму неког играча. О моралној обавези према тим срединама престали су да размишљају. Знам да је утопија ово што ћу рећи, али, да могу забранио бих сваком тиму укључење у борбу за титулу првака Србије ако у њој не учествује од почетка!

Разумем ја и појединачне и интересе клубова. Али да ли у Звезди, Партизану, ФМП-у и Хемофарму размишљају о интересима српске кошарке? Да ли у четири српска клуба имају исто мишљење о том проблему. Сигуран сам да немају! Зато мислим да би и њихов утицај на дешавања у српској кошарци требало да буде у мери у којој утичу на дешавања у НЛБ лиги!

Да ме неко не би оптужио да сам против "интеграција", немам ништа против НЛБ лиге. Али имам против привилегија Широког или Лашког на уштрб Чачка или Краљева. Нека Црвена звезда, Партизан, ФМП или Хемофарм сваки дан играју ту лигу, али суботом морају бити широм Србије! Па, ако су највећи кошаркашки ауторитети ове земље јасно лоцирали проблем, дијагностицирали болест, зашто дозвољавамо да нас лече они којима кошарка служи за личну афирмацију.

Најзад, када би са истом страшћу писали о том проблему, као што су то чинили у неким другим случајевима, ту би значајну улогу могли да одиграју и новинари. Бојим се само да од тог посла нема ништа, јер немамо сви исти интерес.

П.С. Поставио бих и ја понеко питање. Да ли би српска кошарка запала у овакву кризу да водеће улоге у нашим тимовима последњих година нису имали "којекакви" Брауни, Фримени, Хендерсони...

Да ли то значи да тренери српских клубова не сносе никакву одговорност зато што нису "произвели" бар једног Ђордјевића или Даниловића свих претходних година.

Имам још много питања, али мислим да су и ова два, за почетак, сасвим довољна.

--------------------------------------------------------------------------

Кошаркашки сабор данас у 12 часова

У намери да допринесу стварању повољне климе за опоравак наше кошарке "Политика" и "Спортски журнал" поред јучерашњег и данашњег додатка "Криза српске кошарке" спремају за овај викенд још једну акцију.

Данас ће се у концертној сали Београдске филхармоније (Студентски трг 11, пасаж преко пута Етнографског музеја), од 12 часова, одржати "Кошаркашки сабор" на који и овом приликом позивамо све чланове Скупштине и Председништва КСС, српске функционере у "одлазећем" КССЦГ, најужа руководства наших највећих мушких и женских клубова, истакнуте играче, тренере, функционере и судије, представнике кошаркашких региона Србије, представника медија.