Представа „Београдска трилогија“ у Тоскани

Специјално за „Политику”

Прато, Италија – Паоло Мађели је више од 20 година живео и стварао у Београду. Режирао је у Атељеу 212, Југословенском драмском позоришту, Београдском драмском позоришту, Народном позоришту... На његов уметнички развој утицао је Ђорђо Стрелер коме је био асистент. Почетком седамдесетих година прошлог века заједно са Робертом Бенинијем, Памелом Вилорези, Марчелом Бартолијем, постаје један од оснивача „Театро студио дел Театро Метастасио”, где се баве проучавањем култура њима мање познатих регија. Режирао је готово на свим просторима бивше Југославије, као и у Немачкој, Француској, Белгији, Швајцарској, Италији и Јужној Америци.

Од када се вратио прошле године у свој родни град Прато, да буде на челу најзначајнијег театра у Тоскани, Мађели замишља да шири мапу Европе и мир у свету. „Европска унија није ништа у поређењу са Европом средњовековне Грчке”, каже.

Позориште које води је Тетаро Метастасио у Прату, граду трећем по величини у централној Италији, средњовековном и индустријском  центру. На даскама овог театра, 3. марта Мађели ће као редитељ, са својом трупом поставити „Београдску трилогију” Биљане Србљановић.

„Радимо на том тексту који сам поделио у три дела. Сада ћемо представити први део под називом ’Породична игра’, за шта наравно имамо сагласност Биљане Србљановић”, каже Мађели.

Када сте дошли у Београд и напустили Прато раних седамдесетих година прошлог века, Биљана је била дете и живела је у Шведској. Како сте се ви заправо срели?

Знам Биљану дуго. То познанство је део моје културне емиграције на словенско подручје и могу да кажем да је наш сусрет био врста метафизичког и метаполитичког сусрета. Није могао да се догоди у мојој или њеној кући. Догодило се то на позорници Театра плаце у Лијежу, у једном од најзначајнијих позоришта у франкофонском  подручју. Тамо сам режирао Биљанин „Супермаркет”. Од тада смо у контакту. Прошле године сам поставио „Барбело”, последњи текст Биљане Србљановић у Загребачком позоришту Гавела, када сам и награђен за најбољу режију.

Представићете први део „Београдске трилогије”. Шта је са остатком приче?

Откупили смо цео комад тако да ћемо на осталим деловима радити у оквиру радионице са младим људима где ћемо говорити о теми рата.

Зашто о теми рата?

Зато што морамо да говоримо о памћењу. Морамо да подучавамо младе у том правцу. О трагедији може да се учи. Није неопходно да је неко проживљава да би знао нешто о томе.

Србија и српска савремена културна сцена је углавном непозната у Италији. Да ли ви можете да помогнете да се прошире сазнања?

Када погледам целу словенску територију мислим да је позориште први и најбржи језик којим се успостављају контакти и заједничко знање. Ми припадамо театарској групи коју чини 53 позоришта из 26 европских земаља. Ту је и Загребачко казалиште младих, једно од најзначајнијих у регији. Надам се да ће то постати и српска позоришта. Позориште је то које стварно ради за европску унију. Ипак, ако погледамо мапу Европе, открићемо да је средњевековна Грчка урадила много више од нас. Потребно нам је размишљање о значењу Европе. Где је на пример Европа без Русије или Турске?

Да ли ће Биљана Србљановић доћи у Прато?

Она је веома заузета у Паризу, ангажована је као предавач у Београду и живи неколико хиљада километара одавде. У Прату смо организовали и школу драматургије и позвали смо је да дође као предавач. Поред Србљановићеве, позвали смо још неке значајне ауторе из Европе.

Када говоримо о култури у Италији, говоримо и о политици и политичарима. Какав је ваш став о томе?

Политика Италије нема осећај за културу. Она обраћа пажњу само када умањује буџетска средства. Већ 12 година или више и лева и десна партија раде исто. Било би лепо позвати садашње и претходне министре, све заједно и чути њихове фразеолошке говоре.

Фабио Барни