Predstava „Beogradska trilogija“ u Toskani

Specijalno za „Politiku”

Prato, Italija – Paolo Mađeli je više od 20 godina živeo i stvarao u Beogradu. Režirao je u Ateljeu 212, Jugoslovenskom dramskom pozorištu, Beogradskom dramskom pozorištu, Narodnom pozorištu... Na njegov umetnički razvoj uticao je Đorđo Streler kome je bio asistent. Početkom sedamdesetih godina prošlog veka zajedno sa Robertom Beninijem, Pamelom Vilorezi, Marčelom Bartolijem, postaje jedan od osnivača „Teatro studio del Teatro Metastasio”, gde se bave proučavanjem kultura njima manje poznatih regija. Režirao je gotovo na svim prostorima bivše Jugoslavije, kao i u Nemačkoj, Francuskoj, Belgiji, Švajcarskoj, Italiji i Južnoj Americi.

Od kada se vratio prošle godine u svoj rodni grad Prato, da bude na čelu najznačajnijeg teatra u Toskani, Mađeli zamišlja da širi mapu Evrope i mir u svetu. „Evropska unija nije ništa u poređenju sa Evropom srednjovekovne Grčke”, kaže.

Pozorište koje vodi je Tetaro Metastasio u Pratu, gradu trećem po veličini u centralnoj Italiji, srednjovekovnom i industrijskom  centru. Na daskama ovog teatra, 3. marta Mađeli će kao reditelj, sa svojom trupom postaviti „Beogradsku trilogiju” Biljane Srbljanović.

„Radimo na tom tekstu koji sam podelio u tri dela. Sada ćemo predstaviti prvi deo pod nazivom ’Porodična igra’, za šta naravno imamo saglasnost Biljane Srbljanović”, kaže Mađeli.

Kada ste došli u Beograd i napustili Prato ranih sedamdesetih godina prošlog veka, Biljana je bila dete i živela je u Švedskoj. Kako ste se vi zapravo sreli?

Znam Biljanu dugo. To poznanstvo je deo moje kulturne emigracije na slovensko područje i mogu da kažem da je naš susret bio vrsta metafizičkog i metapolitičkog susreta. Nije mogao da se dogodi u mojoj ili njenoj kući. Dogodilo se to na pozornici Teatra place u Liježu, u jednom od najznačajnijih pozorišta u frankofonskom  području. Tamo sam režirao Biljanin „Supermarket”. Od tada smo u kontaktu. Prošle godine sam postavio „Barbelo”, poslednji tekst Biljane Srbljanović u Zagrebačkom pozorištu Gavela, kada sam i nagrađen za najbolju režiju.

Predstavićete prvi deo „Beogradske trilogije”. Šta je sa ostatkom priče?

Otkupili smo ceo komad tako da ćemo na ostalim delovima raditi u okviru radionice sa mladim ljudima gde ćemo govoriti o temi rata.

Zašto o temi rata?

Zato što moramo da govorimo o pamćenju. Moramo da podučavamo mlade u tom pravcu. O tragediji može da se uči. Nije neophodno da je neko proživljava da bi znao nešto o tome.

Srbija i srpska savremena kulturna scena je uglavnom nepoznata u Italiji. Da li vi možete da pomognete da se prošire saznanja?

Kada pogledam celu slovensku teritoriju mislim da je pozorište prvi i najbrži jezik kojim se uspostavljaju kontakti i zajedničko znanje. Mi pripadamo teatarskoj grupi koju čini 53 pozorišta iz 26 evropskih zemalja. Tu je i Zagrebačko kazalište mladih, jedno od najznačajnijih u regiji. Nadam se da će to postati i srpska pozorišta. Pozorište je to koje stvarno radi za evropsku uniju. Ipak, ako pogledamo mapu Evrope, otkrićemo da je srednjevekovna Grčka uradila mnogo više od nas. Potrebno nam je razmišljanje o značenju Evrope. Gde je na primer Evropa bez Rusije ili Turske?

Da li će Biljana Srbljanović doći u Prato?

Ona je veoma zauzeta u Parizu, angažovana je kao predavač u Beogradu i živi nekoliko hiljada kilometara odavde. U Pratu smo organizovali i školu dramaturgije i pozvali smo je da dođe kao predavač. Pored Srbljanovićeve, pozvali smo još neke značajne autore iz Evrope.

Kada govorimo o kulturi u Italiji, govorimo i o politici i političarima. Kakav je vaš stav o tome?

Politika Italije nema osećaj za kulturu. Ona obraća pažnju samo kada umanjuje budžetska sredstva. Već 12 godina ili više i leva i desna partija rade isto. Bilo bi lepo pozvati sadašnje i prethodne ministre, sve zajedno i čuti njihove frazeološke govore.

Fabio Barni