Берлин против европске „петолетке”

Непосредно пред почетак јучерашњег самита ЕУ у Бриселу, немачка канцеларка Ангела Меркел задржала се у разговору са шпанским премијером Хосеом Луисом Родригесом Сапатером, којег аналитичари већ виде као адут Берлина и језичак на ваги у расправи са Европском комисијом када је реч о предстојећем усвајању реформисаног европског пакета за стабилизацију. Немачка, наиме, предлаже ригорозне мере штедње чланицама ЕУ које су највише погођене економском и финансијском кризом, а наглашава се и неопходност систематизације државних служби, реструктурисања социјалних фондова...

Заузврат, Берлин нуди стотине милиона евра финансијске помоћи, а истовремено захтева од имућних чланица да се и саме маше за џеп. Овакав наум Берлина у супротности је са дугорочном (планираном) стратегијом Брисела којом се предвиђа усвајање мера којим би се онемогућила експлоатација радне снаге и привредних ресурса у сиромашним земљама ЕУ.

План Европске комисије постављен је на дуге стазе јер би се очекивана добробит могла остварити тек у неком дужем периоду. Са друге стране, немачки наум налаже строго стезање каиша, али обећава великодушну финансијску помоћ, или поклоне у готовини, како критичари тврде.

Сходно ситуацији дошло је до жестоког сучељавања и формирања два блока: на једној страни, немачки план подржавају Шпанија и Португалија које очекују финансијску подршку из Берлина. Немцима иде на руку и ти што Париз са смешком прихвата план Берлина, будући да ће обавеза финансирања помоћи пасти, пре свега, на плећа Немачке и Холандије, а осетно мање ће празнити касу Париза.

На другој страни стоји Грчка, подржана, пре свега, од „нових” чланица ЕУ, махом сиромашних земаља које се још нису опоравиле од последица форсиране транзиције. Грчка влада склона је интерпретацији да само дириговано усклађивање услова привређивања (како то предлаже Европска комисија) може обезбедити функционисање заједнице држава. Лаконски се додаје да ће додатна финансијска помоћ уследити у сваком случају, овако или онако...

Конкретно, Европска комисија се залаже да европско тржиште заиста постане једно тржиште – услови привређивања али и трошкови производње требало би да буду уједначени.

Један од најважнијих инструмената био би регулатив којим се налаже да висина надница у земљама ЕУ не би смела да одступа за више од четири одсто од просека 36 водећих индустријских нација света. Другим речима, досадашњи профитери – пре свега Немачка и Холандија, донекле и Француска – суочили би се средњорочно са сазнањем да премештање индустријских погона више није исплативо. Досадашња пракса, „Фолксвагена” на пример, да се производне траке селе од државе до државе, у потрази за најнижом ценом рада и највишим субвенцијама, изгубила би смисао...

Наравно, оваква намера Брисела наишла је на жестоку критику Берлина. Немачки министар финансија Рајнер Бридерле, штавише, оптужио је Брисел да покушава да заведе „институциони диктат развоја”, по угледу на совјетски модел планске привреде. Запитао се, „гласно размишљајући”, да ли се Европа припрема да као модел будућности усвоји неку нову, назовимо је – европетолетку.

Немци се залажу за очување слободе протока капитала и прекограничног привређивања, будући да су на том моделу понајвише профитирали. Док је већина чланица ЕУ запала у дугове и у тешку кризу, Немачка из године у годину остварује све веће суфиците привређивања.

Само у прошлој години суфицит је износио лукративних 4,1 одсто. У таквој ситуацији немачко залагање да се сума помоћи угроженим земљама удвостручи – повећа са 220 на 440 милијарди евра – могла би се посматрати као занемарљиво оптерећење у поређењу са очувањем непресушног извора просперитета – на рачун и уз помоћ сиромашних нација.

Председавајући еврогрупе Луксембуржанин Жан-Клод Јункер и председник Европске комисије Жозе Мануел Барозо указали су, с поводом, на инструменте и аргументе које Запад користи у односима са Кином, када је реч о преговорима о самообуздавању „кинеског привредног змаја”. Међутим, обојица су истакли, да су Европској комисији, у крајњем ефекту, везане руке будући да су две економски најмоћније чланице – Француска и Немачка – ставиле (за сада незванично) до знања да ће у случају непостизања договара остварити своје циљеве независно од ЕУ. Такав искорак два европска привредна лидера представљао би крај еврозоне, а највероватније и крај развоја ЕУ у правцу уједињене државе.

Милош Казимировић