Berlin protiv evropske „petoletke”

Neposredno pred početak jučerašnjeg samita EU u Briselu, nemačka kancelarka Angela Merkel zadržala se u razgovoru sa španskim premijerom Hoseom Luisom Rodrigesom Sapaterom, kojeg analitičari već vide kao adut Berlina i jezičak na vagi u raspravi sa Evropskom komisijom kada je reč o predstojećem usvajanju reformisanog evropskog paketa za stabilizaciju. Nemačka, naime, predlaže rigorozne mere štednje članicama EU koje su najviše pogođene ekonomskom i finansijskom krizom, a naglašava se i neophodnost sistematizacije državnih službi, restrukturisanja socijalnih fondova...

Zauzvrat, Berlin nudi stotine miliona evra finansijske pomoći, a istovremeno zahteva od imućnih članica da se i same maše za džep. Ovakav naum Berlina u suprotnosti je sa dugoročnom (planiranom) strategijom Brisela kojom se predviđa usvajanje mera kojim bi se onemogućila eksploatacija radne snage i privrednih resursa u siromašnim zemljama EU.

Plan Evropske komisije postavljen je na duge staze jer bi se očekivana dobrobit mogla ostvariti tek u nekom dužem periodu. Sa druge strane, nemački naum nalaže strogo stezanje kaiša, ali obećava velikodušnu finansijsku pomoć, ili poklone u gotovini, kako kritičari tvrde.

Shodno situaciji došlo je do žestokog sučeljavanja i formiranja dva bloka: na jednoj strani, nemački plan podržavaju Španija i Portugalija koje očekuju finansijsku podršku iz Berlina. Nemcima ide na ruku i ti što Pariz sa smeškom prihvata plan Berlina, budući da će obaveza finansiranja pomoći pasti, pre svega, na pleća Nemačke i Holandije, a osetno manje će prazniti kasu Pariza.

Na drugoj strani stoji Grčka, podržana, pre svega, od „novih” članica EU, mahom siromašnih zemalja koje se još nisu oporavile od posledica forsirane tranzicije. Grčka vlada sklona je interpretaciji da samo dirigovano usklađivanje uslova privređivanja (kako to predlaže Evropska komisija) može obezbediti funkcionisanje zajednice država. Lakonski se dodaje da će dodatna finansijska pomoć uslediti u svakom slučaju, ovako ili onako...

Konkretno, Evropska komisija se zalaže da evropsko tržište zaista postane jedno tržište – uslovi privređivanja ali i troškovi proizvodnje trebalo bi da budu ujednačeni.

Jedan od najvažnijih instrumenata bio bi regulativ kojim se nalaže da visina nadnica u zemljama EU ne bi smela da odstupa za više od četiri odsto od proseka 36 vodećih industrijskih nacija sveta. Drugim rečima, dosadašnji profiteri – pre svega Nemačka i Holandija, donekle i Francuska – suočili bi se srednjoročno sa saznanjem da premeštanje industrijskih pogona više nije isplativo. Dosadašnja praksa, „Folksvagena” na primer, da se proizvodne trake sele od države do države, u potrazi za najnižom cenom rada i najvišim subvencijama, izgubila bi smisao...

Naravno, ovakva namera Brisela naišla je na žestoku kritiku Berlina. Nemački ministar finansija Rajner Briderle, štaviše, optužio je Brisel da pokušava da zavede „institucioni diktat razvoja”, po ugledu na sovjetski model planske privrede. Zapitao se, „glasno razmišljajući”, da li se Evropa priprema da kao model budućnosti usvoji neku novu, nazovimo je – evropetoletku.

Nemci se zalažu za očuvanje slobode protoka kapitala i prekograničnog privređivanja, budući da su na tom modelu ponajviše profitirali. Dok je većina članica EU zapala u dugove i u tešku krizu, Nemačka iz godine u godinu ostvaruje sve veće suficite privređivanja.

Samo u prošloj godini suficit je iznosio lukrativnih 4,1 odsto. U takvoj situaciji nemačko zalaganje da se suma pomoći ugroženim zemljama udvostruči – poveća sa 220 na 440 milijardi evra – mogla bi se posmatrati kao zanemarljivo opterećenje u poređenju sa očuvanjem nepresušnog izvora prosperiteta – na račun i uz pomoć siromašnih nacija.

Predsedavajući evrogrupe Luksemburžanin Žan-Klod Junker i predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Barozo ukazali su, s povodom, na instrumente i argumente koje Zapad koristi u odnosima sa Kinom, kada je reč o pregovorima o samoobuzdavanju „kineskog privrednog zmaja”. Međutim, obojica su istakli, da su Evropskoj komisiji, u krajnjem efektu, vezane ruke budući da su dve ekonomski najmoćnije članice – Francuska i Nemačka – stavile (za sada nezvanično) do znanja da će u slučaju nepostizanja dogovara ostvariti svoje ciljeve nezavisno od EU. Takav iskorak dva evropska privredna lidera predstavljao bi kraj evrozone, a najverovatnije i kraj razvoja EU u pravcu ujedinjene države.

Miloš Kazimirović