РИЗИЦИ ПЕНТАГОНА

"Драги вођа", Ким Џонг Ил, створио је од Северне Кореје атомску силу. Или је то можда само заблуда, једна од оних које настају на неразумевању односа снага. Има много изгледа да свежа нуклеарна криза изазове војни одговор САД. Он би био ризичан и компликован, и свакако би водио темељном уништењу виталних објеката Северне Кореје.
Таква најава сигурно изазива велику стрепњу и на југу, јер би Сеул неизбежно био први циљ северне братске одмазде. Ратне репризе из половине прошлог века сигурно неће бити. Кина се озбиљно наљутила на "Драгог вођу", а Русија још више.

Нема ни генерала Дагласа Макартура, чија је чизма обележила границу рањивог полуострва. У свету се иначе мисли да је атомска проба, поред слабашних фисионих ефеката, отворено глупи потез Пјонгјанга. Нема говора о очекиваном респекту и политичким уступцима. Само љутња и бес, уз неизбежне санкције, и вероватну војну педагогију.

Пентагон ће свакако бити изложен ризику да много погреши. Као што више пута јесте. Ако чека, могло би да буде доцкан, сваки удар, ма колико прецизно планиран, изазива могући притивудар. То се добро видело код јалове израелске акције у Либану. Ако Буш пожури, брзоплетост би могла да уведе Далеки исток у неописив хаос, уз погубну неселективност која је углавном резултат "блицкрига" новога доба.

Такав расплет, уз велике цивилне жртве, бацио би у сенку све поводе, а нуклеарна непослушност (ако те снаге Северне Кореје буду неутралисане на време) сигурно би пала у релативни заборав. Можда је тек тада могућа далекоисточна реплика Ирака, дакле копнена војна кампања за коначно уклањање "Драгог вође". Ако се Америка, после ирачке авантуре, уопште одлучи за ризично ходање по тлу идеалном за герилце.

Вашингтон ће сигурно избегавати ризике. Али не и принципе своје спољне политике, који сваки ризик укључују. И наравно, потпуно игноришу изоловане представе о суверености. А то казује да ће истрајати у "смиривању" Северне Кореје, ма шта то значило. Било којим средствима. Први корак је направљен и сада је тешко враћати се. САД већ дуго планирају да види "Драгог вођу", Ким Џонг Ила, пред неким судом. Један Садам не може бити довољан.

Али ништа од тога не може бити лако. Нова динамика ратовања потпуно је негирала позиционе сукобе. Изменила стратегије и доктрине, а многе тврде оперативне принципе послала у пензију. Класична војска буквално нема шта да тражи у модерном рату, сем да буде незаштићено топовско месо.

Ирак и Либан, међутим, показују значајну, унутрашњу димензију муњевитог рата. И наравно, оспоравају његову хитрину снагама које су такође негација класичне војске. На том нивоу почиње насиље које се одвија "у дубини" операције, коју је доминантна страна формално већ остварила. Снаге у Ираку се не могу прецизно дефинисати. Да ли су домицилне или "увезене", имају ли организовано језгро, или су настале спонтано, у амбијенту немерљивог разарања?

На идеолошкој равни неко их одређује као "патриотски покрет", мада је у хаосу тешко уочити његове јасне циљеве. Можда је мишљење да се ради о "терористичкој герили" најприближније. Њихове су акције бруталне, неселективне и воде Ирак право у грађански рат.

У израелској акцији у Либану домаћа војска практично није постојала. И да се уопште појавила негде, била би без шансе. Отпор, и то сасвим солидан, пружила је једна терористичка организација пар екселанс, и то увезена. Дакле, нека врста паравојног паразита, који је остао несавладив за највећу силу на Блиском истоку.

Наведене паралеле пружају сасвим нови оперативни оквир за могући сукоб на Корејском полуострву и около њега. У оптицају су већ постојеће категорије, као што су акција, казна, смиривање, одбрана и одмазда. Америчка војска је стекла велика искуства водећи муњевите, али и класичне ратове. Нека од њих су веома лоша, на пример, вијетнамска. Ни ирачка нису савршена, ако изузмемо оквир инвазионе операције. Све друго је агонија.

Северна Кореја, мерено класичним параметрима, има врло моћну, милионску армију. О лансерима и нуклеарним бојевим главама да не трошимо речи. Изгледа да Ким Џонг Ил ни секунде не би оклевао ако до сукоба дође. После кубанске кризе из 1962. поново је могућа претња страшним печуркама. Ипак, ово је нешто сасвим друго и у томе што нема глобалне поларизације. Али је врло, врло опасно.

Балкан, наше омиљено "буре барута", или "крчма", како је назван у часовима надахнућа и очаја, далеко је од центра кризе. Више нисмо тема о којој се мора говорити. Можда је рат овде заиста прошлост, или је и то заблуда настала на основу површног читања историје.

Сећате ли се човека, власника неке телевизије, који је усред бомбардовања 1999. сатима седео пред камерама и говорио: "Сиђите доле, нећете се вратити!"

Али – они не сиђоше.