Халедова постхумна победа

Каиро – Халед Саид је мртав, али је на прагу велике постхумне победе: он ће Хоснија Мубарака после три деценије скинути са власти.

Халед је – после настанка арапских држава под управом европских колонијалних сила после Првог светског рата, и 1970-их када су се те државе претвориле у деспотије зависне од помоћи споља – својом смрћу помогао да Египћани први пут у својој новијој историји проговоре слободно и без страха.

Има, наравно, много симболике у судбини 28-годишњег младића из Александрије кога су полицајци у цивилу 6. јуна прошле године извукли из интернет кафеа и на смрт претукли насред улице. После су тврдили да је млади блогер умро јер је прогутао велику количину наркотика.

Полицајцима и судству које је потврдило њихов налаз нико није веровао. У ери интернета и Твитера Саид је намах постао симбол борбе против бруталности.

Ужасне слике Саидовог унакаженог лица убрзо су доспеле на вебсајт Покрета младих „6. април”, Фејсбук групе познате по томе што је у временима Мубаракове репресије нудила најдинамичније политичке дебате у земљи навикнутој да је џамија једино место окупљања.

Покрет „6. април” назван је по том датуму 2008. када су позвали на генерални штрајк у знак солидарности са радничким протестом у малом индустријом месту Ел-Махала ел-Кубра. Користе, занимљиво, исте симболе као и српски Отпор у временима рушења Слободана Милошевића. Ослањају се на тактику Отпора која је касније употребљена у Украјини и у Грузији.

У међувремену су добили барем 70.000 следбеника, махом младих и образованих чланова који припадају различитим политичким струјама, од Муслиманске браће до либерала. Довољно су храбри да у сајбер простору јавно говоре о демократији, непотизму власти, замирућој економији.

Њих неколико десетина хиљада у земљи од 80 милиона! Кап у океану. Аритметички тачно, али политика није аритметика. Мале, у почетку неприметне оазе социјалног незадовољства прикупљају се као капи уља. Океан чине капи.

Покрет је умногоме допринео Данима гнева који су у Египту почели на Дан полиције, 25. јануара. Потом је помогао Маршу милиона који је пре неки дан на каирском Тахриру титанском силином показао колико Египћана више не жели да трпе страховладу свог председника.

Као што је Саидова смрт Мубараку прошла неопажено, тако није видео – није хтео да види, нису му рекли, свеједно – незадовољство које се капиларно ширило међу либерално секуларним интелектуалцима, исламистима, активистима људских права и аполитичном масом, богатима и сиромашнима, мушкарцима и женама, муслиманима и хришћанским Коптима.

Визир оклопа власти штити од мача али сужава видике. Импрегниран осећањем несмењивости – колико смо то пута видели овде и тамо – Мубарак је потценио сопствену земљу. Потценио је и Покрет „6. април”.

Имао је могућности да на време реагује на мирис „револуције јасмина” који је из Туниса почео да се шири Блиским истоком. Тачно је да је ерупција египатског незадовољства изненађујућа, али готово је невероватно са колико се тврдоглаве упорности и жилаве отпорности 82-годишњи председник посрнулог здравља опире захтевима да одступи.

Како се лако политичари оглуше о стварност заокупљени својом величином. Колико често не схватају да су на врхунцу моћи сами себи највећи непријатељи.

Мубарак америчкој телевизији каже да му је „доста да буде председник“. Зашто се онда одмах не повуче и не оконча ову драму? Зашто је допустио да Тахрир постане бојно поље, да Египћанин крене на Египћанина, да се пролије крв, да завлада безвлашће, да милион туриста у паници побегне не видевши пирамиде и Сфингу.

Зато што покушава да својој званичној биографији дода последњи пасус који би требало да неутралише три деценије писану књигу: жели да после година ауторитарне власти остане упамћен и као велики реформатор који је обезбедио мирну транзицију власти и подигао рампу демократизацији Египта.

Такву колосалну амбицију може да породи само незасита жеља за влашћу и славом. Не знам зашто, али подсећа ме на Ратка Младића. Читава земља је његов талац, или талац његових договора.

Сцене насиља по Каиру понудиле су свету снажну потврду да реалност не допире до арапских лидера. Саид је покушао да власт подсети да влада младим становништвом – за мање од годину дана Египат добије милион становника – и да не чине ништа да им обезбеди школовање, посао, перспективу.

У нека друга времена, арапски деспоти страховали би да се млади не окрену марксизму. Данас се плаше да ће се исти тај сегмент друштва окренути ка политичком исламу као алтернативи.

Млади људи у Египту, или барем један део њих, не користе ниједну од ове две опције: „дот.ком“ генерација успоставила је несаломљиве везе са вршњацима по Египту и свету који не почивају ни на класној ни на верској припадности.

Посматрам их пажљиво ових дана. Можда је то разлог зашто је покрет протеста у Египту, као и у Тунису пре тога, тешко окарактерисати. Он је, за сада, освежавајуће ослобођен од идеологије. Не значи да ће тако и остати.

А какав је одговор власти? Уместо да отвори дијалог – мислим протеклих деценија а не последњих дана – режими региона као да су заборавили на сопствену младост.

Лидери попут Мубарака, који је давно прошао време за пензију, једноставно не могу да разумеју шта нова генерација хоће: не желе архаичну деспотију и њене тајне службе, не желе давно превазиђене патриотске слогане, поткупљиво судство, учмалу и корумпирану бирократију…

Они који већ нису побегли у иностранство гурнути су у страну. Брутално им у лице поручују: ваш глас не вреди ништа, ваше мишљење не вреди ништа. Зна се ко зна шта је вашој земљи најбоље.

Ако се не слажете, онда сте проблематични, постајете неко ко извршава налоге неке неидентификоване стране завере. Источна Европа се у временима комунизма тога довољно нагледала. Изгледа да је дошло време за Блиски исток.

Све то је у Египту водило драматичном расту очаја који Мубараковим одбијањем да се повуче води ка безнађу. Савршена продукција изгубљених генерација. Али оне то неће. Буне се. Опиру. Излазе на улице и тргове спремне да се туку.

Зато ме каирски Тахрир подсећа на београдски Трг Републике, на техеранску авенију Такт-и-џамшид. Фасцинантно је то слепило власти. Опирање промени. Несхватање реалности. Ништа Мубарак није научио на примерима рушења Слободана Милошевића 2000. или шаха Резе Пахлавија 1979.

Као и у Тунису, револт против Мубарака покуљао је драматично брзо, али иза тог наглог изазова моћним полицијским државама крију се деценије понижавања. „Само желим да будем поштована као људско биће“, каже ми ових дана једна Мубаракова противница.

Потом је све почело да се мења на начин који од Египта већ прави нову земљу, без обзира на то када ће Мубарак отићи, без обзира на све оне који би да Мубараков Египат остане мање-више исти, само без Мубарака.

Памтим снагу народа пред војском иранског шах-ин-шаха. Нагутао сам се сузавца у Београду. Импресиониран сам брзином којом су се Египћани ослободили страха. Обрадован одлуком армије да не употреби силу.

Знам да је много тога само икебана. Именовање потпредседника и нове владе генерала у цивилу. Тешко да у свему томе има нечег реформски новог, али ако се схвати као олакшавање Мубараку да се повуче, онда је ОК.

Али, нуђење дијалога опозицији, саопштење да ће се преиспитати резултати фарсичних парламентарних избора у новембру, због којих сам имао многа окапања са једним египатским дипломатом, досад је незабележена појава која наговештава да власт схвата да од неких промена не може да побегне.

Утирање пута демократизацији је и саопштење Асоцијације египатских судија који су подржали захтеве демонстраната. Као и први покушај удруживања опозиције у ишчекивању да се отвори озбиљан дијалог са режимом.

Притисак египатске улице, измењена реторика Запада и овакав каталог драматичних каирских збивања наговештавају – не, рећи ћу потврђују – да су Мубаракови дани одбројани. Најкасније до септембра.

Халед Саид је свакако победио.