Нада за крај породичне драме

Млади глумац Петар Бенчина је пред новим сценским изазовом у матичном Београдском драмском позоришту. После улоге Харолда, усамљеног, тужног јединца у богатој породици, којег тумачи у комаду „Харолд и Мод” Колина Хигинса, у режији Милана Караџића, даровити Бенчина ових дана „осваја” лик брата Макса у представи „Као кроз стакло”, коју по делу Ингмара Бергмана режира Ања Суша на Новој сцени позоришта на Крсту. У глумачкој подели су и Борис Комненић, Јелена Петровић и Милан Чучиловић. Премијера је најављена за петак, 18. фебруара. Ингмар Бергман написао је сценарио и режирао ово дело, награђено Оскаром за најбољи страни филм 1962. године, окарактерисавши га као камерни филм у три чина у којем су сви чланови породице огледало за оне друге.

Представа „Као кроз стакло” говори о Карин, болесној младој жени, која жели да проведе одмор са својим мужем, братом Максом и оцем...

Иако је прошло 50 година од екранизације, ово дело није изгубило на актуелности.

– Филм нуди крупни план, али позориште има други језик и своја средства изражавања која га чине занимљивим. Бергман је својевремено говорио да само овај сценарио може да се ради у позоришту, јер је реч о породичној драми, која се као, уосталом и сви филмови овог вансеријског аутора, бави озбиљним, дубоким суштинским темама. Прича је деликатна, слојевита, емотивна. Карин болује од шизофреније, али је од чланова своје породице најздравија и најчистија иако на крају завршава по ко зна који пут хоспитализована. И њена мајка, која је умрла, боловала је од исте болести што потврђује да је реч о наследном фактору – каже Бенчина и открива:

– Наш крај, ипак, неће бити суморан. Оставићемо простор за наду, јер ће Карин из целог овог хаоса изаћи као победник, иако је болесна и живи поред мужа који је, гле апсурда, лекар, брата адолесцента који тражи некога уз кога би се развио и оца самољубивог писца који је обузет собом и својим романима.

Готово да је постало правило када је Петар Бенчина у питању, да игра у представама које иза себе имају успешне филмске верзије. Уосталом, то је репертоарска политика коју у последње време негује БДП.

– Током рада на представи „Као кроз стакло” нисам желео унапред да гледам Бергманов филм док нисам стекао свој лични утисак о улози и делу, као ни када смо припремали дело „Харолд и Мод” иза којег је такође успешна филмска верзија. Бергманов филм је узбудљив, глумци су сјајни, а ми радимо сочну, емотивну представу која никога неће оставити равнодушним – каже млади уметник.

Статус сталног члана БДП-а Бенчина је стекао протекле јесени. С обзиром на то да је до сада био хонорарни сарадник, стали радни однос му, каже, много значи, не само у материјалном смислу, већ и као потврда досадашњег рада, односно као спознаја да ово позориште и даље рачуна на њега као уметника.

Петар Бенчина је дипломирао 2008. године на Факултету драмских уметности у Београду, у класи Драгана Петровића Пелета. Класа којој припада, рекло би се, успешно крчи свој уметнички пут. Ту су поред поменуте Јелене Петровић и Данијела Штајнфелд, Сања Поповић, Немања Оливерић, Небојша Ђорђевић, Жарко Степанов, Владан Милић, Милена Предић и Ивана Поповић. Бенчина се, каже, определио за глуму од раног детињства. Већ са 11. година постао је члан Дечјег омладинског студија Мике Алексића, а већ тада је, тврди знао, да ће глума бити и његово будуће професионално опредељење.