Џихад против Русије

„Мучеништво је оно што су желели. То је оно што сви желимо”, изјавио је пре неколико дана Доку Умаров, један од вођа чеченских терориста. После експлозије на московском аеродрому Домодедово и серије дојава о наводно постављеним бомбама у Москви, Русија данас живи у већој психози терористичких претњи него било која западна земља. Да ли се то испуњавају стари планови британских империјалних стратега да је Кавказ „меки трбух” Совјетског Савеза, па и Русије, и да рушење СССР-а треба да започне управо са југа? Тамо где живе руски муслимани.

Присуствујемо ли то почетку нове фазе „џихада”, исламског крсташког похода против руске власти на Кавказу, али и широм Русије? Многи од кавкаских терориста стигли су у то подручје и из иностранства, Москва већ дуже упозорава да су у терористичке нападе на северном Кавказу умешане и неке „заинтересоване” државе. Дакле, претња да се тероризам са северног Кавказа „прелије” и на велике руске градове постоји још од распада Совјетског Савеза.

Већина земаља Блиског истока пажљиво прати активности својих исламских милитантних група, али нерадо улазе у конфронтацију са терористима ако их они у самој земљи не угрожавају. Акције које терористи изводе на територији Русије чак и званични кругови неких исламских држава гледају као „националноослободилачки рат”.

Руске операције против радикалних исламских фанатика и терориста у неким се исламским државама приписују „рецидивима политике колонијализма коју и данас спроводи Москва”. Неретко, управо такве ставове терористичке вође, са статусом политичких избеглица, износе на конференцијама за штампу у западним престоницама. Уз тероризам иде и нафта – тако је то годинама на Блиском истоку, тако је то сада и у Русији.

Наиме, Кавказ је политичко минско поље, а каспијска нафта била је дуго затворена као мува у ћилибару. У Вашингтону стратези сматрају да је амерички приступ каспијској нафти много важнији за америчке дугорочне интересе од ширења НАТО-а, па Америка настоји да вуче све конце збивања у каспијском региону. Битка за нафтоводе неодвојива је од битке против тероризма, и ту леже адути Москве. Јер, и у бившем СССР-у скоро сви нафтоводи ишли су преко руске територије. Стога се у Москви амерички потези у региону Каспијског мора пажљиво прате. Русија настоји да економски помогне државама тог подручја и у том погледу врло су ангажоване компаније „Гаспром” и „Лукоил”.

Док геополитичке бриге муче Москву, у Вашингтону понављају да су потези Америке у средњој Азији у руском интересу. Но, Русија не жели да буде млађи партнер Америке у борби против тероризма, јер у чему је онда разлика између Русије и Пољске на пример? Русија се само једном трећином своје територије налази у Европи и мора опрезно да балансира између стиска руке на Западу и загрљаја на Блиском и Далеком истоку.

С друге стране, ислам је у неким деловима јужне Русије преузео духовну енергију комунизма. Пре пада комунизма у Дагестану је било само 27 џамија, а Каспијско море било је окружено званично атеистичким СССР-ом, осим Исламске Републике Иран на југу. Данас у руском Дагестану има 1.900 џамија од којих су неке велике да приме и по више хиљада верника.

Регрутација потенцијалних терориста у амбијенту где народ и после пада комунизма једнако лоше живи и није неки проблем. У околностима да Русија у протеклих 20 година није економски могла довољно јако да утиче на подручје Кавказа, у регион су се убацили други. Па и терористи. Њихове бомбе у Русији потврђују да борба за централну Азију још увек није одлучена.

Мирослав Лазански