„Мучеништво је оно што су желели. То је оно што сви желимо”, изјавио је пре неколико дана Доку Умаров, један од вођа чеченских терориста. После експлозије на московском аеродрому Домодедово и серије дојава о наводно постављеним бомбама у Москви, Русија данас живи у већој психози терористичких претњи него било која западна земља. Да ли се то испуњавају стари планови британских империјалних стратега да је Кавказ „меки трбух” Совјетског Савеза, па и Русије, и да рушење СССР-а треба да започне управо са југа? Тамо где живе руски муслимани.
Присуствујемо ли то почетку нове фазе „џихада”, исламског крсташког похода против руске власти на Кавказу, али и широм Русије? Многи од кавкаских терориста стигли су у то подручје и из иностранства, Москва већ дуже упозорава да су у терористичке нападе на северном Кавказу умешане и неке „заинтересоване” државе. Дакле, претња да се тероризам са северног Кавказа „прелије” и на велике руске градове постоји још од распада Совјетског Савеза.
Већина земаља Блиског истока пажљиво прати активности својих исламских милитантних група, али нерадо улазе у конфронтацију са терористима ако их они у самој земљи не угрожавају. Акције које терористи изводе на територији Русије чак и званични кругови неких исламских држава гледају као „националноослободилачки рат”.
Руске операције против радикалних исламских фанатика и терориста у неким се исламским државама приписују „рецидивима политике колонијализма коју и данас спроводи Москва”. Неретко, управо такве ставове терористичке вође, са статусом политичких избеглица, износе на конференцијама за штампу у западним престоницама. Уз тероризам иде и нафта – тако је то годинама на Блиском истоку, тако је то сада и у Русији.
Наиме, Кавказ је политичко минско поље, а каспијска нафта била је дуго затворена као мува у ћилибару. У Вашингтону стратези сматрају да је амерички приступ каспијској нафти много важнији за америчке дугорочне интересе од ширења НАТО-а, па Америка настоји да вуче све конце збивања у каспијском региону. Битка за нафтоводе неодвојива је од битке против тероризма, и ту леже адути Москве. Јер, и у бившем СССР-у скоро сви нафтоводи ишли су преко руске територије. Стога се у Москви амерички потези у региону Каспијског мора пажљиво прате. Русија настоји да економски помогне државама тог подручја и у том погледу врло су ангажоване компаније „Гаспром” и „Лукоил”.
Док геополитичке бриге муче Москву, у Вашингтону понављају да су потези Америке у средњој Азији у руском интересу. Но, Русија не жели да буде млађи партнер Америке у борби против тероризма, јер у чему је онда разлика између Русије и Пољске на пример? Русија се само једном трећином своје територије налази у Европи и мора опрезно да балансира између стиска руке на Западу и загрљаја на Блиском и Далеком истоку.
С друге стране, ислам је у неким деловима јужне Русије преузео духовну енергију комунизма. Пре пада комунизма у Дагестану је било само 27 џамија, а Каспијско море било је окружено званично атеистичким СССР-ом, осим Исламске Републике Иран на југу. Данас у руском Дагестану има 1.900 џамија од којих су неке велике да приме и по више хиљада верника.
Регрутација потенцијалних терориста у амбијенту где народ и после пада комунизма једнако лоше живи и није неки проблем. У околностима да Русија у протеклих 20 година није економски могла довољно јако да утиче на подручје Кавказа, у регион су се убацили други. Па и терористи. Њихове бомбе у Русији потврђују да борба за централну Азију још увек није одлучена.
Мирослав Лазански

Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


