Музички атеље на Врачару

Маестро Бојан Суђић је рођен у Београду, од родитеља Београђана. Једно од, како га критичари означавају, најблиставијих имена диригентске сцене и професор Факултета музичких уметности у Београду, имао је велику привилегију да одлази у свет, али се враћао кући, свом родном граду.

Од 1998. до 2004. године био је први диригент Краљевске опере у Стокхолму, дириговао је оркестрима у Русији, Финској, Данској, Белгији, Португалији, Грчкој, Кини...  Сарађивао са Зубином Мехтом, Максимом Венгеровим, Најџелом Кенедијем и другима. Свуда је доживео пуно професионално уважавање и непроцењив уметнички углед. Могао је да остане да живи било где.

Упознао се са цивилизацијским, културолошким и технолошким достигнућима развијеног света. Испало је да му је ипак било драже да буде свој на своме. Одрастао је на Дорћолу. У Улици Страхињића Бана, где још живи његова мајка, некада је уживао. Нажалост, сада је сматра епицентром галаме и ноћног живота. Местом где се не поштују правни, већ доминирају насилнички прописи. Улица је постала полигон мотоциклиста и њихових дивљих машина. Такав призор, по Суђићевом схватању, не сведочи о европском лику Београда, него пре о једном сивом, неурбаном, у криминал огрезлом слоју друштва.

Зато се одлучује да говори о једној врачарској улици, која је сачувала своје достојанство, а маестро је у том крају стекао све своје дипломе.

– Везан сам и за Улицу краља Милутина, за стан моје баке где сам добио прву радну собу и услове да се бавим својим послом и студирам. Поред нашег пространог стана на Дорћолу, волео сам ту издвојену собу која се налазила на рубу врачарске куће. Био је то мој први музички атеље. Излишно је говорити да је краљ Милутин, у својој дугој владавини од 1282. до 1321. године, омогућио процват државе и остао упамћен по ктиторској мисији. Подизао је манастире, даривао задужбине. У данашњем смислу, та улица се тешко може описати као јединствена целина. Део који је за мене важан протеже се од Немањине до Крунске. Ту је била моја основна школа, а у близини и Музичка академија, где сам провео толике године. Бакин стан се налазио у кући која је саграђена 1903. године и заштићена је као споменик културе, а недавно је обновљена. Оно што је карактеристично за Улицу краља Милутина огледа се у њеној архитектури. Читав тај кварт, без стида, могао би да буде део било којег развијеног града у Европи. Улица краља Милутина представља Београд између два светска рата. Успела је да очува изглед, осећање господствености. Није она јединствен пример, то важи и за околне улице, Његошеву, Светозара Марковића. Читав тај кварт који уоквирује Крунска има резиденцијални карактер. Стари Београђани га, без сумње, препознају као свој – уверен је диригент. Београд је за њега једна посебна целина.

– Проблем је што је он, сам по себи, држава. Власти су пропустиле историјску прилику да помире раздељене слојеве друштва и да их приближе. И даље постоји јаз између грађанског и руралног, обострани презир. Те разлике су пренете и на Београд, при чему се поред ове две категорије појављује и трећа – кримогена, вођена интересима, бизнисом и новцем која не преза ни од каквих моралних закона – констатује уметник.

По његовој оцени, тешко је говорити у ком ће се правцу развијати град. Атмосфера велеграда је изражена у свим обличјима.

– Могу да се сретну васпитани људи, а на следећем кораку заудара не на филозофију паланке, него филозофију казнено-поправне установе, где владају закони дивље џунгле. Имам привилегију да сам у окружењу људи са којима делим подједнаке естетске и цивилизацијске ставове. Београд, у односу на многе светске центре, обилује креативним, прогресивним људима. У њему живе људи којима потрошачка цивилизација није доминантна, који нису вођени искључиво законима новца и користи. Они који су задржали стари београдски шмек – бистрину идеје, наклоност за духовна постигнућа, виц, шалу, досетку, образовање… Има  таквих људи, само се плашим да немају довољан број наследника – сумњичав је музичар. Он се придружује захтевима за решавање саобраћајног проблема у престоници.

– Његово лимитирање не значи и његово трајно решење. Ако се деси да добијемо комбинацију трамвајског саобраћаја који ће за нијансу бити ефикаснији него сада нећу бити задовољан. Путујући светом, закључио сам да је једино право решење, без обзира на скупоћу, изградња тешког метроа – јасан је уметник који би волео да зграда Опере постане симбол Београда. Међутим, тим поводом отварају се многе дилеме.