Тамо, не тако далеко

Тунис, Египат, Јемен, Јордан… Верујем да добар део разлога због кога су људи у овим земљама бесни не лежи само у ароганцији локалних аутократа. Арапски свет, односно Блиски исток, економски све више заостаје за другима.

А није одувек било тако. Економски историчари тврде да je Блиски исток био (нешто) богатији (веће учешће у светском БДП-у) од Европе почетком другог миленијума. Да би почетком 18. века Европа чинила 22 одсто, а Блиски исток само два одсто светског БДП-а. Данас, мерено дохотком per capita, Блиски исток достиже свега 28 одсто европског просека. Зашто је то тако?

Зналци указују на неколико основних узрока. Први је положај жене у друштву. Не само да не постоји родна равноправност у данашњем европском смислу те речи него је већина жена у потпуности искључена из образовања и привредног живота. Тиме се блискоисточне земље лишавају ангажовања готово половине радне снаге, а нема ни улагања у људски капитал тог дела радне снаге. Дечаци, у просеку, добијају далеко боље образовање од девојчица – њих чекају зар и фереџа.

Други узрок је слабо финансијско посредовање. Ислам је ригорозан у погледу камате као греха, а на Блиском истоку се ислам прилично озбиљно схвата. Дакле, уколико је грех наплаћивати камату на позајмљена средства, који је онда подстицај власницима капитала да га било коме позајме, будући да сносе ризик да им се новац не врати, а не добијају никакву компензацију за тај ризик? Укратко – никакав. И то је основни проблем исламског банкарства, како се зове систем банака за који њихови оснивачи тврде да се у складу са исламским учењем. Такво банкарство не може да обезбеди мобилизацију штедње и њену алокацију у високопродуктивне пројекте. А управо је то задатак финансијског посредовања – да повеже оне који у датом тренутку имају вишак новца (штедњу) и оне којима је новац потребан, а у том истом тренутку га немају довољно (инвеститоре). И због тога капитал није ангажован, већ чами.

Трећи узрок лежи у одбојности према корпорацијама, односно акционарским друштвима, па чак генерално у одбојности према институцији ограничене одговорности, која омогућава да инвеститор за своје предузеће одговара до износа капитала који је у њега уложио. Управо институција ограничене одговорности умањује ризик са којим се сусреће предузетник, па поспешује предузетништво, док акционарско друштво уз то омогућава и финансирање привредног друштва без његовог задуживања. На тај су начин мале фирме, попут оних које су „неки клинци направили у гаражи”, које су биле засноване на здравој пословној идеји, могле да прерасту у данашње ултра-мега корпорације – лако су прибављале капитал. Арапски свет није изградио сопствене корпорације.

Наравно, све те институције могу да се увезу, да се приступи институционалној трансплантацији, као што је урадио Ататурк; уколико се латиница успешно наметне једној земљи као њено писмо, акционарско друштво је онда, ваљда, лак задатак. Но, ту лежи замка. Писмо је конвенција, и може да се наметне као обавеза која ће се прихватити после неколико генерација, нарочито уз Ататуркове префињене методе убеђивања из којих је одисало пуно поштовање људских права. Економске институције, међутим, далеко су теже за примену – сила на том плану није свемогућа – и од велике користи је уколико су оне у складу са њиховим културним, односно моралним нормама. А и неког попут Ататурка, са јасном визијом свеобухватних реформи и капацитетом да их спроведе, нема на видику у блискоисточним земљама. Можда једино Муслиманска браћа – бар имају визију!

Има ли овде места за неко наравоученије за Србију? Мислим да код нас родни проблем није баш превише интензиван. Али веома је распрострањено мишљење да су банке штеточинске организације, да су то све лихвари и зеленаши, који само зарађују на нама. Једноставно, многи људи у Србији сматрају да позајмљивање новца уз камату није морално. Ето нам бар једне заједничке црте са исламом. Коначно, будућност акционарских друштава у Србији, земљи газда који лично управљају својим предузећима, крајње је неизвесна. Домаћа берза не служи за отварање компанија, за прибављање свежег капитала, већ искључиво за промену власништва, па онда повлачења са берзе. А многи сматрају да предузетници треба да одговарају сопственом имовином, а не само имовином њихових предузећа. Кад се, на све то, присетим размишљања домаћих естрадних мислилаца о „православном капитализму”, видим да нисмо баш тако далеко.

председник ЦЛДС-а, професор Правног факултета у Београду