Структурне реформе неизбежне

У априлу 2011. године истиче аранжман Србије са ММФ-ом. Резултати се разликују по разним областима. Краткорочни део програма који се односи на управљање кризом био је успешан у остваривању умереног кретања фискалног дефицита и заштити фискалне стабилности током програма. Међутим, структурне мере усмерене на јачање дугорочне економске флексибилности и раста нису биле тако успешне. Главни економски изазов пред Србијом у будућности је да уложи снажне напоре да спроведе структурне реформе како би искористила шансу коју јој пружа њена поново стечена трошковна конкурентност у циљу остварења дуготрајнијег и мање ризичног раста.

Има неколико области у којима је остварен успех. Преливање светске кризе на Србију прилично је добро локализовано, нарочито узимајући у обзир велике почетне екстерне осетљивости и тешку ситуацију у региону. Рецесија Србије није била тако дубока као у већини других привреда у региону и производња је почела да се опоравља већ у другој половини 2009. године. Опоравак је потпомогнут реакцијом нето извоза на депресијацију динара и уравнотеженим фискалним политикама. Међутим, у бољем евидентираном резултату БДП-а у Србији у односу на друге земље можда су одиграла улогу и методолошка питања везана за мерење резултата.

Стране банке су генерално задржале обим свог присуства. Споразум из марта 2009. године – који су стране банке подржале путем занављања кредита – помогао је да се ублаже финансијске тензије. У периоду 2009–2010. године већина банака је испунила договорено, мада је било изузетака. НБС је имала добре податке и будно је откривала „слепе путнике” – можда је то помогло да се боље спроводи дисциплина у поштовању споразума, бар у поређењу са другим земљама са сличним координационим иницијативама.

Значајна кумулативна депресијација је помогла да се поново успостави трошковна конкурентност без значајне финансијске кризе. Банке су биле у стању да издрже депресијацијски удар захваљујући заштитним износима капитала и ликвидности и хеџованим позицијама. Кључни ризици су се тицали биланса нехеџованих клијената са девизним дуговима, при чему су домаћинства била у бољој ситуацији него правна лица због амортизера у виду новца из сламарица и девизних депозита.

Контроле трошкова у републичком буџету су биле делотворне у остваривању општих циљева у погледу дефицита (мада на рачун оштрих смањења инвестиционе потрошње). Велико иницијално фискално прилагођавање из априла 2009. године било је пресудно, а номинална замрзавања зарада у јавном сектору и пензија су генерално поштована све до краја 2010. године. Као резултат тога, квартални фискални циљеви програма су, опште узев, остварени. Коначна укупна фискална позиција (дефицити од око 4,4 одсто БДП-а у периоду 2009-2011. године) није била ни превише релаксирана ни превише стриктна и избегнут је зачарани круг разочаравајућег раста и процикличног пооштравања фискалне политике. И најзад, установљена су разумна фискална правила.

Има неколико кључних изазова којима се тек треба позабавити.

•Србија има слабо тржиште рада. Мада је део пријављених затворених радних места био одраз преласка у сиву економију и наслеђених фактора као што је закаснела транзиција, резултат је представљао велико разочарање. Ни структура затворених радних места – са акцентом на младима – није добра, с обзиром на потребу да се изграђује квалитетан људски капитал на радном месту.

•Погоршавање биланса стања правних лица, други је изазов. Депресијација је погодила правна лица са високим нивоом задужености, што се види у њиховим коефицијентима проблематичних кредита (од преко 20 одсто). Програм има за циљ ублажавање тог проблема побољшавањем инструмената за санирање дугова правних лица.

•Раст инфлације је нагло убрзан на основу раста цена хране како у Србији тако и у региону. С обзиром на хронично високу инфлацију у Србији, забележена инфлација је пре била одраз пропуштене прилике него заиста новог проблема. У сваком случају, реакција НБС је била прикладно енергична.

•Слаба структура јавне потрошње у периоду 2009-2011. година је последица жртвовања капиталне потрошње због прекорачења текућих расхода, док су и даље слаби дефинисање приоритета и реализација инвестиционих пројеката.

Недостатак дугорочних ограничења текуће потрошње је такође једна од отежавајућих околности, Закон о пензијама усвојен крајем 2010. године био је само скроман корак у правом смеру. Рационализација државне службе која је некада обећавала нашла се у ћорсокаку током реализације, док се реформа здравства и образовања налази у раној фази.

•Споре структурне реформе усмерене ка расту. Често се посртало у покушајима да се побољша пословна клима као и у приватизацијама и унапређењу одређених закона и институционалних процедура и пракси, посебно у областима конкуренције, јавних набавки, прописа о раду и имовинских права. Споро је напредовало реструктурисање још увек великих и неефикасних јавних предузећа. Свакако, у тим областима је остварен известан напредак, али је то било „и премало и прекасно”.

Поглед у будућност показује да је решавање проблема Србије сложен задатак. Међутим, ако Србија жели да постане заиста конкурентна и просперитетна привреда у оквиру ЕУ, не постоји алтернатива за политички болне структурне реформе. Програм ММФ-а је помогао да се спречи економска имплозија и обезбедио је (ограничен) предах. На креаторима политике је да истрају у обуздавању раста зарада и да заврше недовршен програм структурних реформи.

Аутор је стални представник Међународног монетарног фонда у Београду

Богдан Лисоволик