Бесправно усељена лица

Једна од сметњи која спречава власника или корисника стана у мирном становању, јесу бесправно усељена лица. Под бесправно усељеним лицима, поред оних који се насилно усељавају у нечији празан стан, подразумевају се и лица која су право становања, тј. коришћења стана, заснивала на неком правном основу, али је касније тај основ отпао. То су, на пример, следећи случајеви: закупац који неће да изађе после отказа уговора о закупу, бивши брачни партнер после развода брака неосновано остаје да живи у стану који је други брачни партнер стекао по основу наслеђа или поклона, ванбрачни партнер по престанку ванбрачне заједнице, закупац стана у друштвеној или државној својини коме је престало право закупа у случајевима предвиђеним законом, члан домаћинства у ситуацијама када постоје услови за његово исељење од стране власника, и у свим другим случајевима када је судском пресудом утврђено да лице које станује у стану или држи пословни простор или други објекат то чини без правног основа.

Поступак исељења може да се покрене преко општинског органа управе надлежног за стамбене послове, и то у случају када нема правног основа или је исти отпао, и тај поступак је доста брз. Надлежност овог органа се утврђује према месту где се стан налази. Општински орган управе не упушта се у расправљање и доказивање супротне стране да има правни основ за даље становање, али је дужан да супротну страну обавести о покретању поступка исељења и затражи њено изјашњење.

Oдбијање пријема позива за рочиште пред општинским органом управе не спречава наставак поступка и врло брзо бесправно усељено лице бива исељено са свим лицима и стварима. Уколико је постојање правног основа спорно, општински орган ће прекинути поступак и странке упутити да се обрате суду ради решавања ко има право на стан. Поступак исељења може се покренути и пред надлежним општинским судом. Принудно исељење из стана или пословног простора врло је непријатно па је боље поступити по решењу општинског органа или по судској пресуди и иселити се добровољно у остављеном року, а касније, уколико за то постоје услови, борити се правним средствима за остварење свог права.

Поред исељења, власник стана има право да тражи од бесправно усељеног лица накнаду штете у висини исплаћених режијских трошкова и у висини изгубљене добити коју би остварио да је издавао стан, тј. у висини коју је било дужно да плаћа бесправно усељено лице да је закључило уговор о закупу са власником, тј. корисником, као и сву штету коју је оставило у стану. Лице коме је престао правни основ за даље коришћење стана може од власника да тражи накнаду у висини трошкова којима се изложило ради адаптације, која не спада у редовно одржавање стана, или доградње тог стана. У неким случајевима станар може остварити и право сусвојине, уколико је адаптација или доградња урађена уз договор са власником или уз његову сагласност. Међутим, ова могућност не постоји када је у питању доградња или адаптација пословног простора.

Насилно усељење у нечији стан може бити и кривично дело провале, а одбијање лица без правног основа да власнику врати стан је прекршај за који је прописана и кривична одговорност.