Каиро није далеко од Кастра

Да је Хавана близу Каира, упркос географској раздаљини, потврђују ових дана двоје кубанских аналитичара који са супротних страна посматрају догађање народа на тргу Тахрир.

У најновијој колумни објављеној у оквиру редовних „другарских размишљања”, Фидел Кастро (који 13. августа пуни 85 година) за две године млађег Хоснија Мубарака тврди да је „готов” и да сада чак „ни Сједињене Државе не могу да га спасу”. Нема ни речи хвале за тридесетогодишњу владавину Мубарака, али велича „брилијантно вођство Абдела Насера” који је на челу земље био од 1956. до своје смрти 1970.

Не помиње Тита, али Насеру придружује остале осниваче Покрета несврстаних међу којима истиче Нехруа, Секу Туреа, Сукарна… Народи југоисточне Азије, Блиског истока и Африке су подстакнути Покретом несврстаних „уз подршку Совјетског Савеза и Кине” изборили своју независност. Насерова смрт је – по интерпретацији лидера кубанске револуције, који је власт после пола века препустио свом млађем брату Раулу Кастру – ненадокнадив губитак за Египат.

Уз опаску да „Сједињене Државе без прекида кују заверу против арапског света” јер су, између осталог, ту концентрисане највеће резерве нафте на планети, Кастро цитира десетак извода страних агенција о догађајима у Египту. Садржај ових текстова га наводи на закључак да је „судбина људског рода у опасности” због политичке, климатске и кризе са намирницама. О дуговечном владању и несмењивости владара ни речи.

Друга аналитичарка, блогерка са угледним новинарским наградама из иностранства и без икакве проходности на званичним таласима, египатска збивања схвата као изазов кубанском народу да изађе на улице и тргове. Јоани Санчес каже да су извештаји на кубанској државној телевизији смишљено штури како се Кубанци не би присетили да на сличан начин као Египћани излију гнев против свог фараона.

Вести из Египта се дају на кашичицу, а објашњава се да је читава гунгула избила због „краха капитализма који је од САД наметнут арапском свету”.

Ипак, захваљујући сателитским антенама и понекој интернетској вези, Кубанци су видели снимак из ваздуха трга Тархир. Спонтане вибрације народа, пише Санчесова, нешто су што деценијама нисмо видели на нашој сивој Пласи револуције.

Зашто се нешто слично не деси и на Куби, пита се Јоани Санчес, кад „наши овде дуже владају од Мубарака, а економски колапс је део наше свакодневице”. Шта нас то спречава да кренемо у грађански протест, пита се блогерка која је последњих неколико година успела да успостави виртуелну мрежу са својим истомишљеницима по целој Куби.

Рачунајући на скучену кубанску блогосферу коју власт у Хавани преко недавно основаног хакерског одељења за државну безбедност покушава да сузбије, Санчесова из Кубе емитује информације из свакодневног живота и коментаре какви се не могу наћи у медијима.

Представници „дот-ком” генерације имају пуну подршку Вашингтона одакле је процурила вест да млађи дисидентски блогери, технолошки обучени, „треба да изнесу очекивани преокрет на комунистичком острву”.

Са друге стране, Вашингтон више не полаже наде у дисиденте старог кова, чија два представника ових дана треба да, уз помоћ Католичке цркве, изађу превремено из затвора иако су одбили да се преселе у Шпанију, што је био услов за пуштање претходних политичких осуђеника.

И Раул Кастро покушава да постепеним променама „спасе револуцију” и спречи економски колапс, па је већ почело отпуштање хиљаде радника из гломазног бирократског државног апарата. Док је оболели Фидел задужен за идеолошке смернице, отпуштеним радницима се саветује да се самозапошљавањем сами снађу.

У тој климавој сценографији, реквизити за очување трасираног пута стижу једино од вође боливарске револуције у Венецуели – Уга Чавеса. Али по мишљењу Јоани Санчес, генерације Кубанаца васпитаване су да улице и тргови служе само за организоване масовне подршке Кастровим маратонским говорима. „Одузели су нам наше улице, убедили су нас да само у некој другој земљи оне служе народу да тражи смењивост власти.”

Ипак, и Кастро и Санчесова, коју је амерички недељник „Тајм” још пре три године уврстио у сто најутицајнијих жена света, узбуђени су због каирских слика које се шире глобалним етром и стижу чак до Хаване. Али, док оболелог ветерана брине судбина планете због катаклизме коју је изазвао капитализам, Санчесова се ограничава на кубанску ситуацију за коју је, по њеном мишљењу, одговорна дугогодишња владавина браће Кастро.

Зорана Шуваковић