Кућа славе српског спорта засад без темеља

Недавно је Спортски савез Србије прихватио идеју о установљавању Куће славе српског спорта, по угледу на сличне „храмове великих асова” међународних федерација у многим спортовима или појединих земаља.

У овој пракси предњаче њени творци Американци. Неке куће славе функционишу као уносан приватан бизнис, неке су под окриљем националних или међународних спортских федерација, а све су основане као музеји спорта који чувају сећања на најистакнутије спортисте, тренере и спортске функционере који су својим резултатима и достигнућима дали изузетан допринос афирмацији самог спорта и окружења у којем су деловали.

Дивац: Погрешно време

– Предлог о установљавању Куће славе, свакако, заслужује пуну пажњу, али мислим да је дошао у погрешно време. У овом тренутку наш спорт има много пречих и важнијих проблема и задатака, а свакако најважније је да се успостави функционалан спортски систем у Србији, да унапредимо бригу о младим спортистима – будућим асовима, који ће једног дана конкурисати за ту Кућу славе, и да изградимо неопходну спортску инфраструктуру – сматра Владе Дивац, председник Олимпијског комитета Србије и, свакако, један од кандидата за будућу Кућу славе нашег спорта.

У времену када многи спортови немајууслове за тренинге и такмичења „изградња” дома за славне делује му као луксуз.

– Можда би требало размислити да се у први мах Кућа славе смести на Интернет. Трошкови виртуелне поставке су неупоредиво мањи, а да се, када се стекну услови, обезбеди простор за праву поставку, можда при неком музеју, спортском објекту... Пре пар година, када је испред „Београдске арене” постављана она велика лопта, из мог матичног савеза стигао је предлог да свако да пар хиљада евра, или долара да му се на њу угравира име. Одговорио сам да могу да дам новац, али да не желим да се угравира моје име, јер има много кошаркаша који су заслужили да им се име истакне на таквом месту, а који немају новац да то плате. То не може да се плаћа. То се заслужује. Хоћу тиме да кажем да су критеријуми за улазак у кућу славних веома важни и да око њих мора да се постигне консензус и да се једног дана Кућа слава смести у респектабилан објекат, јер су и каријере наших најбољих спортиста биле такве – рекао је Дивац.

Боричић: Пре свега – критеријуми

Александар Боричић, председник Одбојкашког савеза Србије, поздравља идеју, али истиче и низ оправданих резерви:

– Идеја је добра, јер имамо спортисте који су познати широм Европе и света и који су залужили да њихове резултате и успехе на олимпијским играма, светским и европским првенствима сачувамо од заборава. Пре него што се крене у реализацију ове идеје потребно је направити правичне и чврсте критеријуме да не би дошло до неспоразума и сукоба који нам нису потребни. Такође, поред критеријума важно је и ко бира. То нам казује искуство са разних избора и проглашења најбољих спортиста и екипа. У једном сами спортисти бирају најбоље и онај спорт који има највише представника у жирију има велику предност. За Кућу славе потребни су много објективнији критеријуми – каже Александар Боричић,.

Председник Одбојкашког савеза Србије сматра и да се у Србији не би смели угледати на америчку праксу.

– Морамо да се определимо и ко ће моћи да уђе у њу. Кад су у питању спортисти да ли су то само освајачи златних олимпијских медаља као што има КОНИ (Олимпијски комитет Италије, али Италија има много олимпијских шампиона. Да ли су то само сви освајачи медаља на олимпијским играма или и освајачи медаља на светским и европским првенствима? Да ли је критеријум само број медаља или и квалитет и важност такмичења. Има спортова у којем, да карикирам, пет спортиста освоји 105 медаља на светском првенству... Да ли ће у Кућу славе моћи да се уврсте и најистакнутији спортски стручњаци и спортски радници и по којим критеријумима? или и спортски стручњаци, можда и истакнути спортски радници... Све то требало би, пре но што се крене у читав подухват, добро да се усагласи. При томе не смемо само да преузмемо искуства кућа славних међународних федерација. Већина њих се налази у Америци и Америка зарађује од њих, међутим у многима од њих критеријуми по којима се бирају најславнији спортисти су веома проблематични. Ми сигурно не би требало да то чинимо на тај начин – рекао је Александар Боричић.

Перишић: Само добра идеја

И Ђорђе Перишић, златни ватерполиста с Олимпијских игара из Мексика 1968. сматра да наш спорт заслужује кућу славе, али и да је пласирање идеје лако, а реализација неупоредиво тежа и сложенија:

– То је добра идеја, али не видим да је нешто више од тога. Заједно са идејом требало је да се представе носиоци пројекта. Мислим да Спортски савез Србије не може да буде носилац пројекта јер има најмање веза са такмичењима, а они који би требало да се рангирају у Кућу славе долазе из такмичења, због такмичарских успеха. Истовремено са промоцијом идеје требало је да се каже које ће организације бити укључене у пројекат, која су њихова права и обавезе и који су критеријуми за избор славних и заслужних. Тек тада се може ући у овакав пројекат.

Али, договор око оваквих важних ствари је најтеже постићи, јер има много заинтересованих субјеката који осећају да су баш они позвани да све уреде по свом нахођењу.

Перишић, који је био савезни министар спорта и генерални секретар СФКЈ и нашег националног олимпијског комитета, уједно сматра, да се установљавање овако важне институције за једну земљу морало започети још 2006. године:

– Овакав приступ реализацији добре идеје, плашим се, може да доведе и да неко крене у реализацију куће славе на градском нивоу, или на нивоу неког спорта и то не би било добро јер би све могло да се уруши, али чињеница је да наш спорт и спортисти заслужују своју кућу славе и камо среће да смо у њену реализацију кренули од осамостаљења Србије. Пропуштено је већ пет година...

Живко Баљкас

-----------------------------------------------------------

Владан Михајловић у Кући славе ИВФ

Поред кошаркаша, ватерполиста и рвача, о којима је „Политика” већ писала, у светским кућама славе наш спорт има и једног представника у дизању тегова.

Реч је о Владану Михајловићу (1940-1997), некадашњем репрезентативцу Југославије у дизању тегова, а потом истакнутом судији и спортском раднику у овом спорту. Михајловић је, поред осталог, био генерални секретар Југословенског савеза за дизање тегова од 1969. до смрти 1997. Био је и генерални секретар Европске федерације за дизање тегова, члан Извршног бироа Међународне федерације за дизање тегова (ИВФ) и оснивач Историјско-статистичке комисије ИВФ.

Као судија учествовао је на великом броју великих међународних такмичења укључујући и шест олимпијских игара (1972, 1980, 1984, 1988, 1992. и 1996).

У Кућу славе ИВФ, која је основана 1992, Владан Михајловић је примљен је 1997. године, заједно са Американцем Норбертом Шеманским, олимпијским шампионом и троструким светским прваком, који је 1964. године постао први дизач тегова са четири олимпијске медаље.

У Кући славе ИВФ у Мађарској је, засад, 51 личност која је дала велики допринос развоју и афирмацији овог олимпијског спорта, а занимљиво је да у њој поред спортиста, тренера и спортских радника место имају и новинари и спонзори.