Оптимизам и трактори

Томислав Николић је у једном био у праву – ствари се јесу измениле после прошлонедељног митинга. Притисак јавности и медија на владу је већи, незадовољство је јасније изражено и не може се више релативизовати. Чланови владе више неће говорити како смо лидери региона и да криза није овде тако дубоко ударила као тамо негде, већ ће се солидарисати са грађанима изјавама попут „знамо да вам је тешко” или „ни ја не живим боље”. Домет таквих изјава ће бити ограничен и сигурно је да ће грађани имати резерве према тако израженој емпатији политичара који су, ако је веровати Агенцији за борбу против корупције, редом увећали иметак за време трајања свог мандата.

Не верујем да густо сконцентрисана фрустрација и незадовољство грађана на митингу негативно утичу на интелигенцију у толикој мери да су сви заборавили ко су Александар Вулин и Богољуб Карић и шта представљају. Као неко ко је провео целу зиму 1996–1997. протестујући због крађе локалних избора, врло добро се сећам улоге ЈУЛ-овог портпарола Вулина и његових изјава о томе како полиција када растерује демонстранте на минус 10 степени не користи топлу воду из водених топова. Такође, можда је најпозитивнија тековина Коштуничине владе била то што је Богољуб Карић био уклоњен из привредног и политичког живота Србије, а сада видимо да постоји реална шанса његовог повратка на велика врата. Знам ја да су њега пустили да побегне и да не желе да на суђењу исприча све детаље о токовима новца, али то је далеко од оправдања за његову аболицију или чак политичку промоцију. Највећа опасност доласка напредњака на власт није у томе да ће они водити политику која се везивала за СРС већ у томе што ће са њима испливати све оно што је најгоре у српској политици; оно што је поражено, одбачено и жељно реваншизма. Чак и да напредњаци покушају да спрече наплаћивање старих дугова, шароликост њихове коалиције ће им везати руке.

Горенаведени су се појавили у новом политичком руху које им СНС нуди а то је у ствари исто оно рухо које су врли умови водећих медијско-маркетиншких кругова „сашили” напредњацима у време раздвајања од радикала. Рачунало се да ће се СРС потпуно урушити (што се и остварило), а да ће контрола медија омогућити држање СНС на узици, што се показало као потпуни промашај. Дегутантност такве појаве вероватно делом и објашњава невероватну тишину која је владала током митинга што се до сада није десило ни на једном политичком скупу оваквог типа у Београду. Неверица и конфузија која је постојала у публици мора да је и проузроковала слично осећање и на бини, што је условило већи број лапсуса говорника. Сигурно је и да није било лако држати говоре на политичком митингу на коме је радни наслов био „хајде да не причамо о политици” већ само о томе како се лоше живи. Није било речи нити о Европи нити о Косову. Социјални бунт је оно што може да удахне живот напуштеним и штетним политичким идејама и то сигурно неће бити добро за Србију.

А опет, не може се ни прихватити да је садашња влада једина прихватљива опција и да ће грађанима ако се за било шта друго одлуче пасти небо на главу. Прихватање да не постоји алтернатива доводи до неодговорности система који нема страх од тога да може бити замењен. Оно главно што грађани желе да поруче јесте да живе веома лоше и да се не слажу са садашњим начином управљања а то апсолутно мора бити легитимно у свакој демократији. Ко ће на томе политички профитирати сасвим је друга тема. Свака промена не мора да значи промену набоље, али може да изазове реакцију која ће довести до тога да буде боље. Време носи своје, а клатно демократије иде прво на једну а онда на другу страну.

У протекле скоро три године грађани су с правом очекивали много више. Економска криза је свакако онемогућила привредни раст али опет она не може бити изговор да се није могло очекивати: више реда у правосуђу, мање корупције у јавним набавкама, ниже марже у трговини, мање афера попут „очистимо Србију” или Колубаре итд. Влада је кројена по предвиђањима да ће привреда бити у успону и да се нећемо моћи одбранити од инвазије страних инвеститора, а мислило се да ће мањак ауторитета премијера бити надокнађен улогом председника државе. Ефектима такве рачунице сада је мало ко задовољан а то се не може компензовати ширењем апстрактног оптимизма и радости као што је „важно је да смо живи и здрави”, или како би се то могло сликовито рећи употребом чувене Палмине метафоре али сада у еволуираној форми: „Оптимизам се не сипа у тракторе”.

Остатак године ће у ствари бити прави тест јер влада има пред собом јасан задатак који неће моћи да избегне зато што је у питању статус кандидата. Укидање бланко оставки долази веома брзо на дневни ред, затим финансирање странака и борба против корупције, мере против монопола да би реституција на крају представљала шлаг на торти. Уколико се правилно и без последњих намера одиграју предстојећи потези незадовољство може бити смањено, а негативне тенденције заустављене.

Центар за нову политику