Играч пре резултата

Ретко, веома ретко се дешава да каријера једног тренера за четири дана има такав велеобрт, као што је то случај са Мирославом Ђукићем, селектором младе фудбалске репрезентације Србије.
После пораза у Новом Саду (3:0) био је највише оспоравани и критиковани фудбалски посленик, а његова спортска драма чак и већа од оне, када је као капитен и најцењенији играч шпанске Ла Коруње са једанаест метара послао у неповрат њену титулу националног шампиона, против Валенсије. После санзационалног резултата у реваншу и победе од невероватних 5:0 био je дизан у небеса.

Да ли сте и колико разочарани односом медија према Вама и репрезентацији?

– Никад нисам бежао од критика, нити их се плашио. Радим студиозно и бринем о свим детаљима. Међутим, фудбал је жива игра и има обрте, које не можете да контролишете. Према конструктивној критици имам позитиван однос, али то не значи да је и делим. Ми смо три утакмице заредом добили и одиграли узлазном линијом. Ви сте сачекали тај један пораз и после њега све бацили, као да ништа не ваља. Сигурно је да ми је однос медија засметао, али ме није ни најмање поколебао.

Колеге су Вас дочекале с резервом, чак и после фантастичног успеха у Шведској.

– У фудбалу не признајем искусне и неискусне тренере, већ само оне који знају или не знају свој посао. Има тренера са великим искуством, који су мало свога и знања и искуства пренели. Најбитније је да су ме прихватили људи у Фудбалском савезу Србије и играчи који су схватили шта од њих тражим.

Хоћете ли појаснити Вашу изјаву да резултат није најважнији, већ да је за добар рад и те како заначајна атмосфера, организација игре, тренинзи ...

– Када се ради са млађим селекцијама, не можете постављати резултат као приоритет. Сви који у раду са таквим профилом играча и резултат стављају испред њиховог формирања немају појма.

Када сте преузели репрезентацију наследили сте и проблеме. Како сте их решили. на пример са Бошком Јанковићем?

– Чуо сам много прича после ЕП у Португалији. Од почетка сам играчима поставио јасна правила и заједно са стручним штабом дао им пример како треба да се понашамо. Правила не почивају на речима. Делотворан је само лични пример, а и ја и моји сарадници показали смо им како треба да се понашају на терену и ван њега, на конференцијама за медије... Што се Бошка Јанковића тиче о њему сам такође чуо разне приче да је то било забрињавајуће. Међутим, уверио сам се да су то биле неистине. Ради се о добром младићу који жели да напредује, да учи, који има јако изражену жељу за тријумфом.

После утакмице у Новом Саду рекли сте да је пораз шамар српском фудбалу?

– Чим наиђемо на неку организовану селекцију или клуб – ми пуцамо, зато што не размишљамо као екипа. Време је да променимо начин мишљења на свим нивоима. Ми у Европи, у клупском фудбалу немамо континуитет. Наилазимо на тимове које су по квалитету много слабији од нас, али су организованији и у судару са њима не пролазимо. И на Светском првенству се јасно видело да све екипе: Аргентина, Бразил..., које су имале само индивидуалан квалитет нису оствариле запажен успех.

Пошто инсистирате да је колектив најважнији реците шта се заправо десило у две фамозне утакмице у баражу.

– Треба да се спустимо на земљу и да оно што се десило оставимо по страни, јер ни једна ни друга утакмица не дају праву слику о нашој вредности. Нити је новосадска утакмица прави одраз наше слабости, нити реванш у Шведској наша феноменална вредност. Морамо да будемо свесни да имамо одличну екипу, а најбитније је да се пронађемо у реалности.

Смиљанић и Бабовић нису играли цело полувреме.

–  Као тренер никада нећу у 30. минуту изменим неког играча јер би то значило да га понижавам. Што се тиче Смиљанића и Бабовића то су фудбалери вансеријски и по мени одличан потенцијал. Пред њима је јако лепа будућност, али треба још много да раде и не желим те момке да дижем у небо. Смиљанић има одличне организационе способности. Иако је веома млад игра као ветеран, зна да организује игру. Бабовић има луцидност за игру један на један. Али они ипак морају да схвате какав је пут пред њима и што су већи морају више да раде, да се више доказују. Не сматрам да бисмо са Бабовићем и Смиљанићем од почетка остварили успех у Новом Саду.

• У тренуцима када Вам је све ишло наопако да ли сте помислили да Вам се може десити нешто слично као Дејану Савићевићу и једном броју великих играча који су изгорели као тренери

– Не, наравно не. Промашивао сам ја и пенале, губили смо кључне утакмице али сам се дизао. У фудбалу и у животу морате да будете јаки, у тешким моментима. Само најјачи опстају. То желим да пренесем и својим играчима. Да људски континуитет по сваку цену одрже, да буду доследни свом стилу и свом раду.

Зашто сте изабрали да и даље останете у фудбалу?

– Фудбал ми је дао све у животу. Научио ме је многим стварима, али сам му зато и ја све дао. Живот сам му посветио. Многи мисле да је најважнији новац. Ја никада нисам јурио за новцем. Он је сам долазио као плод, као награда за уложени труд и поштен однос према послу. У фудбалу сам и као тренер и као играч највише водио рачуна о формирању личности. Нисам јурио баснословне уговоре. Зарадио сам тек после 31. године у Валенсији.

• Као играч сте били стабилна и постојана личност. Шта можете да кажете млађим фудбалерима. Шта је за њих најупутније, чега треба да се придржавају?

– Морају прво да се формирају као играчи и као личности, јер треба да схвате да не раде само на терену и да њихове обавезе траје 24 часа. Морају да остављају утисак зреле особе, одговорне, не само онај сат – сат и по на терену. Ја им управо покушавам да објасним да су 24 часа фудбалери, јер је тај посао частан и одговоран и однос ван терена заправо се и дуплира као њихова обавеза. Они су узор и љубимци стотине хиљада клинаца и веома је битно да на прави начин схвате ту велику одговорност и обавезу према тој деци. Из свега овога најбитније је да на време буду формирани као праве и чврсте личности и да науче да буду људи. Искушења увек постоје, јер стално имате иза себе двојицу–тројицу који би хтели да узму ваше место.