Igrač pre rezultata

Retko, veoma retko se dešava da karijera jednog trenera za četiri dana ima takav veleobrt, kao što je to slučaj sa Miroslavom Đukićem, selektorom mlade fudbalske reprezentacije Srbije.
Posle poraza u Novom Sadu (3:0) bio je najviše osporavani i kritikovani fudbalski poslenik, a njegova sportska drama čak i veća od one, kada je kao kapiten i najcenjeniji igrač španske La Korunje sa jedanaest metara poslao u nepovrat njenu titulu nacionalnog šampiona, protiv Valensije. Posle sanzacionalnog rezultata u revanšu i pobede od neverovatnih 5:0 bio je dizan u nebesa.

Da li ste i koliko razočarani odnosom medija prema Vama i reprezentaciji?

– Nikad nisam bežao od kritika, niti ih se plašio. Radim studiozno i brinem o svim detaljima. Međutim, fudbal je živa igra i ima obrte, koje ne možete da kontrolišete. Prema konstruktivnoj kritici imam pozitivan odnos, ali to ne znači da je i delim. Mi smo tri utakmice zaredom dobili i odigrali uzlaznom linijom. Vi ste sačekali taj jedan poraz i posle njega sve bacili, kao da ništa ne valja. Sigurno je da mi je odnos medija zasmetao, ali me nije ni najmanje pokolebao.

Kolege su Vas dočekale s rezervom, čak i posle fantastičnog uspeha u Švedskoj.

– U fudbalu ne priznajem iskusne i neiskusne trenere, već samo one koji znaju ili ne znaju svoj posao. Ima trenera sa velikim iskustvom, koji su malo svoga i znanja i iskustva preneli. Najbitnije je da su me prihvatili ljudi u Fudbalskom savezu Srbije i igrači koji su shvatili šta od njih tražim.

Hoćete li pojasniti Vašu izjavu da rezultat nije najvažniji, već da je za dobar rad i te kako zanačajna atmosfera, organizacija igre, treninzi ...

– Kada se radi sa mlađim selekcijama, ne možete postavljati rezultat kao prioritet. Svi koji u radu sa takvim profilom igrača i rezultat stavljaju ispred njihovog formiranja nemaju pojma.

Kada ste preuzeli reprezentaciju nasledili ste i probleme. Kako ste ih rešili. na primer sa Boškom Jankovićem?

– Čuo sam mnogo priča posle EP u Portugaliji. Od početka sam igračima postavio jasna pravila i zajedno sa stručnim štabom dao im primer kako treba da se ponašamo. Pravila ne počivaju na rečima. Delotvoran je samo lični primer, a i ja i moji saradnici pokazali smo im kako treba da se ponašaju na terenu i van njega, na konferencijama za medije... Što se Boška Jankovića tiče o njemu sam takođe čuo razne priče da je to bilo zabrinjavajuće. Međutim, uverio sam se da su to bile neistine. Radi se o dobrom mladiću koji želi da napreduje, da uči, koji ima jako izraženu želju za trijumfom.

Posle utakmice u Novom Sadu rekli ste da je poraz šamar srpskom fudbalu?

– Čim naiđemo na neku organizovanu selekciju ili klub – mi pucamo, zato što ne razmišljamo kao ekipa. Vreme je da promenimo način mišljenja na svim nivoima. Mi u Evropi, u klupskom fudbalu nemamo kontinuitet. Nailazimo na timove koje su po kvalitetu mnogo slabiji od nas, ali su organizovaniji i u sudaru sa njima ne prolazimo. I na Svetskom prvenstvu se jasno videlo da sve ekipe: Argentina, Brazil..., koje su imale samo individualan kvalitet nisu ostvarile zapažen uspeh.

Pošto insistirate da je kolektiv najvažniji recite šta se zapravo desilo u dve famozne utakmice u baražu.

– Treba da se spustimo na zemlju i da ono što se desilo ostavimo po strani, jer ni jedna ni druga utakmica ne daju pravu sliku o našoj vrednosti. Niti je novosadska utakmica pravi odraz naše slabosti, niti revanš u Švedskoj naša fenomenalna vrednost. Moramo da budemo svesni da imamo odličnu ekipu, a najbitnije je da se pronađemo u realnosti.

Smiljanić i Babović nisu igrali celo poluvreme.

–  Kao trener nikada neću u 30. minutu izmenim nekog igrača jer bi to značilo da ga ponižavam. Što se tiče Smiljanića i Babovića to su fudbaleri vanserijski i po meni odličan potencijal. Pred njima je jako lepa budućnost, ali treba još mnogo da rade i ne želim te momke da dižem u nebo. Smiljanić ima odlične organizacione sposobnosti. Iako je veoma mlad igra kao veteran, zna da organizuje igru. Babović ima lucidnost za igru jedan na jedan. Ali oni ipak moraju da shvate kakav je put pred njima i što su veći moraju više da rade, da se više dokazuju. Ne smatram da bismo sa Babovićem i Smiljanićem od početka ostvarili uspeh u Novom Sadu.

• U trenucima kada Vam je sve išlo naopako da li ste pomislili da Vam se može desiti nešto slično kao Dejanu Savićeviću i jednom broju velikih igrača koji su izgoreli kao treneri

– Ne, naravno ne. Promašivao sam ja i penale, gubili smo ključne utakmice ali sam se dizao. U fudbalu i u životu morate da budete jaki, u teškim momentima. Samo najjači opstaju. To želim da prenesem i svojim igračima. Da ljudski kontinuitet po svaku cenu održe, da budu dosledni svom stilu i svom radu.

Zašto ste izabrali da i dalje ostanete u fudbalu?

– Fudbal mi je dao sve u životu. Naučio me je mnogim stvarima, ali sam mu zato i ja sve dao. Život sam mu posvetio. Mnogi misle da je najvažniji novac. Ja nikada nisam jurio za novcem. On je sam dolazio kao plod, kao nagrada za uloženi trud i pošten odnos prema poslu. U fudbalu sam i kao trener i kao igrač najviše vodio računa o formiranju ličnosti. Nisam jurio basnoslovne ugovore. Zaradio sam tek posle 31. godine u Valensiji.

• Kao igrač ste bili stabilna i postojana ličnost. Šta možete da kažete mlađim fudbalerima. Šta je za njih najuputnije, čega treba da se pridržavaju?

– Moraju prvo da se formiraju kao igrači i kao ličnosti, jer treba da shvate da ne rade samo na terenu i da njihove obaveze traje 24 časa. Moraju da ostavljaju utisak zrele osobe, odgovorne, ne samo onaj sat – sat i po na terenu. Ja im upravo pokušavam da objasnim da su 24 časa fudbaleri, jer je taj posao častan i odgovoran i odnos van terena zapravo se i duplira kao njihova obaveza. Oni su uzor i ljubimci stotine hiljada klinaca i veoma je bitno da na pravi način shvate tu veliku odgovornost i obavezu prema toj deci. Iz svega ovoga najbitnije je da na vreme budu formirani kao prave i čvrste ličnosti i da nauče da budu ljudi. Iskušenja uvek postoje, jer stalno imate iza sebe dvojicu–trojicu koji bi hteli da uzmu vaše mesto.