Остајте овде

Они су оно најбоље што Србија има и одлучили су да овде и остану, као стипендисти Републичке фондације за развој научног и уметничког подмлатка. Они су последипломци, са деветкама и десеткама у индексу и – не могу да наставе студије, јер нису ослобођени плаћања школарине како им је било обећано.

„Политика” је о њима писала прошлог новембра, а прекјуче су се, и даље с истим проблемом, обратили јавности на конференцији за новинаре. Њих је мало, око 120, нема их довољно да изађу на улице и притисну власт да испуни обећање. А обећање је дато црно на бело: у конкурсу Фондације јасно је наведено да су студенти постдипломских студија ослобођени плаћања школарине.

Стипендије су мале и не баш редовне, до 15.000 динара и ни издалека не покривају школарине које иду и до 300.000 динара. Они се због тога никада нису бунили, нису рекли ни реч на изузетно строге услове конкурса – да се даје година за годином са високим просеком, да буду активни у настави и ван ње, забрањено им је коришћење других стипендија из буџета, не смеју да заснују радни однос. Дакле с једне стране не добијају паре, а с друге им се забрањује да зараде.

Већина академаца није из Београда, Андреа, на пример, путује из Новог Сада и каже да су јој оба родитеља незапослена и да нема шансе да настави школовање.

Они су, дакле, остали у Србији, нису прво похрлили за стране стипендије, нити су по добијању дипломе „отперјали” у иностранство да се више никада не врате. Зашто?

Кажу, мало из патриотских разлога, мало зато што су поверовали у приче о другачијој државној политици према младима и образованима, а највише зато што су веровали у чињеницу да иза Фондације као гарант стоји држава. А оснивачи су – Скупштина Србије, Министарство културе које признаје да није дало ни динара неколико година уназад, Министарство науке које је „врућ кромпир” пребацило Министарству просвете, а које тврди да грешка није направљена већ исправљена, пошто је трошкове од почетка требало да сносе – факултети.

Кад је проблем свачији и ничији, онда је такво и решење – они не могу на предавања, не могу да полажу испите, факултети им траже новац који да су имали не би ни били стипендисти Фондације (а многи су то још из средњошколских дана). Некима је дозвољено да похађају годину, уз обавезу да на крају плате школарину. Можда би држава и дала новац, да се није догодило да поједини факултети чак и нису тражили буџетска места за докторске студије.

Закључак – ово су вредни, паметни и добри млади људи. Они којима се на митинзима обраћају сви партијски лидери. Они због којих се праве државне стратегије. Ово су они због којих се кроје изборни слогани и ТВ-спотови уназад 20 година.

И они су остављени на цедилу. Господо посланици, господо министри, ви својим потписима стојите иза Фондације. Загребите у своје (знамо тешко скројене) буџете, одрекните се неких дневница, возила, направите нове прорачуне, преспите и доспите, али нађите новац…. док још имате коме да говорите: „Остајте овде”.