Јахање у легенду

Од нашег специјалног извештача

Берлин – Кретање по познатом терену, без превеликих драматичних или емоционалних резонанци, једнодимензионалност и приче и ликова, неке су од основних карактеристика филма „Човек звани храброст” Итана и Џоела Коена, с којим је почео 61. Берлински фестивал, а ускоро ће га гледати и наша публика на Фесту.

 После премијере, дилема више нема. „Фарго” је још увек и најбољи и најзаокруженији филм Коенових. Ни са „Човеком званим храброст” („True Grit” ) Коенови нису надмашили сами себе, али јесу остали доследни себи и свом ауторском пледоајеу због којег су са разлогом и вољени и цењени, и од стране публике и од стране критике.

 Филм „Човек звани храброст” јесте одлично продукцијски урађен, добро одигран и довољно хуморан, уз то је и вестерн, па га све то заједно чини довољно примамљивим и за европску публику која воли овај помало заборављени жанр. Она – америчка, већ је на њега реаговала изванредно (тамо је ово један од најгледанијих Коенових филмова), али се то некако и очекивало. Ем је Америка и историјски земља каубоја и делилаца правде оружјем у слободној продаји, ем је овде реч и о римејку истоименог филма Хенрија Хатавеја из 1969. године према хит-новели Чарлса Портиса, са легендарним Џоном Вејном који је за улогу маршала Когбурна освојио и свог јединог Оскара. Уз све то иде и чињеница да су Коенови за Вејнову „реинкарнацију” у улози једнооког подебљег маршала одабрали врсног глумца и велику звезду Џефа Бриџиса и придружили му такође звездане, а за публику веома привлачне, Мата Дејмона (тексаски ренџер Лабиф) и Џоша Бролина (убицу Чејнија), као и малену Хејли Стајнфелд за лик 14-годишње Мати Рос која у потрази за убицом оца покреће читав механизам овог филма. Сви ови, горе наведени, разлози доприносе великој успешности овог филма на домаћем (америчком) терену, што је резултирало и освајањем великог броја номинација за Оскаре.

 У овом првом утиску о филму ваља још додати да је филм „Човек звани храброст” и својеврсни покушај Коенових да трагају за новим у познатом амбијенту, уз жељу да се што више држе Портисове књиге, а што мање вестерн класика. Тај покушај, међутим, само је делимично успео, и то углавном захваљујући употреби чувеног коеновског црног и „ишчашеног” хумора који произилази из бујице дијалога, којима и иначе (пре)обилује овај филм.

Браћа Коен не граде овде мит о маршалу Когбурну, већ преду причу о девојчици која га је, као својеврсног судског шерифа (судски полицајац) – једна од најстаријих институција америчког реда и закона установљена још 1789. године, унајмила како би осветила убијеног оца.

 Једна мала паметница и два америчка шерифа (позитивни негативци) чине тројац овог меланхоличног и атмосферског вестерна, који јаше у филмску легенду. Дивљи запад је представљен раскошним сликама суровог пејзажа без улепшавања збиље, у филму се виде и почеци институционализације судског поретка, али и бруталност призора правне одмазде у Америци. Вестерн-романтике из времена филмова са Џоном Вејном нема. Има зато бурних аплауза немачке публике – која је у Берлинале паласу дочекала ауторе и протагонисте на ногама...