Где је чукундеда стао…

Први хроничар Бање Ковиљаче је Владимир Вулић, туристички водич. Како је дошло до тога да о овом краљевском драгуљу књигу – разгледницу напише бивши фудбалер сазнали смо приликом недавне посете Подрињу.

Владимир је са осам година почео да игра фудбал, а са 16 је већ био професионални фудбалер. Играо је за „Гучево”, „Лозницу”, „Железник”.

Упоредо са головима у мрежи противника ређао је петице у дневнику средње школе и тако постао ђак генерације.

– Фудбал је био мој избор, а отац ми је одабрао школу рекавши да упишем електротехничку, она је била за мушкарце – сећа се Владимир. Желео је да фудбалску каријеру настави у Шпанији, проблем су били „папири”, тако да је уместо да јури „бубамару” прошаотромесечни курс за добијање лиценце за туристичког водича.

– Шпанци слабо и нерадо говоре енглески језик, а највише туриста им долази из Велике Британије.Тако сам захваљујући томе што знам енглески и шпански језик лако добио посао као туристички водич на Коста Брави – каже Владимир и додаје да је био инпресиониран њиховим односом према својој културној традицији.

– Они вреднују сваки камен. Од легенде везане за Римску тврђаву направили су туристичку атракцију. А колико ми знамо и ценимо своју културну баштину? У околини Ковиљаче су знаменитости као што су манастир Троноша из времена краља Драгутина, најчувеније наше село Тршић, родно место Вука Караџића, планина Гучево на којој је спомен костурница изгинулим борцима у првој рововској битки на свету познатој као„Битка изнад облака”, река Дрина...

Ипак, вратимо се Владимиру који се после годину и по дана боравка у Каталонији вратио кући.

– Пријала ми је њихова медитеранска храна, Барселона је идеалан град за живљење, али нисам успео да продужим дозволу за боравак. Мада, нисам имао намеру да останем тамо за стално – уверава нас наш саговорник.

По повратку је положио још 10 испита и добио звање туристичког водича и за сада једини на територији општине Лозница има лиценцу.

– У Шпанији сам схватио колико је туризам моћна грана привреде па сам се сетио прича мојих предака о Бањи Ковиљачи с почетка прошлог века када је кажу била једна од најлепших бања Европе и најскупља. Овај краљевски драгуљ, како су је неки звали, још 1933. године имао је тениски терен, школу за учење есперанта. Овде је одржан први избор за мис Југославије... – подсећа Вулић. – У Кур-салону је отворена прва коцкарница на Балкану. Остала је изрека да је једна трећина гостију у бању долазила због лечења, друга због коцкања, а трећа због швалерације, што је у свом филму „Отац на службеном путу” овековечио и Емир Кустурица.

Вера да после сто година Бела бања, како су је звали због кућа које су, све до једне, биле окречене у бело, може да врати краљевски реноме, будући да има чиме да се подичи и шта да понуди, осоколила је Владимира да заједно са родитељима у породичној кући отвори пансион за госте. Међутим, оно по чему ће засигурно остати упамћен је прва књига „Ковиље – кроз историју и сјај краљевске Бање Ковиљаче”

– Мој чукундеда Љуба је 1911. године покренуо први број бањског листа „Ковиље” за посетиоце тада већ монденског места. У једном од сачуваних бројева су и легенде о настанку данашњег имена. По једнима је то име девојке Ковиљке, по другима то је цвеће без цветова – трава ковиље... А мени је био интересантан и сам предлог за измену назива бање „пошто је реч Ковиљача ружна (као и пракљача, кутлача, варјача, алапача, жентурача, профукњача) те да се зове Ковиље” – подсећа Владимир, који је, ето, сто година по изласку првог бањског листа објавио – књигу.

– Желео сам да подсетим на године када је Бања Ковиљача била значајно име, не само у нашим него и европским оквирима. Када су у њене салоне долазили новинари са бечког двора и извештавали о лековитим својствима, велелепним архитектонским здањима, раскоши, забавама, баловима... У овој књизи је и један број значајних, а мање познатих докумената који се односе и на краља Петра Првог Карађорђевића.

Годину и по дана је овај марљиви тридесетпетогодишњак прикупљао све што се односило на бању.Књигу, која је попут албума са разгледницама, интересантна како за читање тако и за гледање, аутор је релативно брзо урадио, а онда је дошао на ред тежи део приче, требало је наћи новац. Закуцао је на многа врата и више од 30 спонзора је дало свој допринос, а они који нису веровали у његов подухват поручили су му да се јави када буде радио следећу књигу.

„…Намера аутора није била ни да тугује за прошлим временима... Не оптерећује нас ни бројем ноћења и гостију који је годишње посете. Он пише књигу која нам доноси мноштво разгледница, фотографија, новинских текстова који нам сведоче о лепоти, популарности и посећености...” – написао је између осталог о књизи професор Драган Тошић, истичући да, осим неколико рекламних брошура, ништа слично о бањи није објављено.

То јесте велико признање, али када универзитетски професори затраже да им напише посвету у књизи, Владимиру рука од среће задрхти, онда зна да је урадио нешто добро за свој крај и да је корак ближе циљу да се бањи врати некадашњи сјај.