Gde je čukundeda stao…

Prvi hroničar Banje Koviljače je Vladimir Vulić, turistički vodič. Kako je došlo do toga da o ovom kraljevskom dragulju knjigu – razglednicu napiše bivši fudbaler saznali smo prilikom nedavne posete Podrinju.

Vladimir je sa osam godina počeo da igra fudbal, a sa 16 je već bio profesionalni fudbaler. Igrao je za „Gučevo”, „Loznicu”, „Železnik”.

Uporedo sa golovima u mreži protivnika ređao je petice u dnevniku srednje škole i tako postao đak generacije.

– Fudbal je bio moj izbor, a otac mi je odabrao školu rekavši da upišem elektrotehničku, ona je bila za muškarce – seća se Vladimir. Želeo je da fudbalsku karijeru nastavi u Španiji, problem su bili „papiri”, tako da je umesto da juri „bubamaru” prošaotromesečni kurs za dobijanje licence za turističkog vodiča.

– Španci slabo i nerado govore engleski jezik, a najviše turista im dolazi iz Velike Britanije.Tako sam zahvaljujući tome što znam engleski i španski jezik lako dobio posao kao turistički vodič na Kosta Bravi – kaže Vladimir i dodaje da je bio inpresioniran njihovim odnosom prema svojoj kulturnoj tradiciji.

– Oni vrednuju svaki kamen. Od legende vezane za Rimsku tvrđavu napravili su turističku atrakciju. A koliko mi znamo i cenimo svoju kulturnu baštinu? U okolini Koviljače su znamenitosti kao što su manastir Tronoša iz vremena kralja Dragutina, najčuvenije naše selo Tršić, rodno mesto Vuka Karadžića, planina Gučevo na kojoj je spomen kosturnica izginulim borcima u prvoj rovovskoj bitki na svetu poznatoj kao„Bitka iznad oblaka”, reka Drina...

Ipak, vratimo se Vladimiru koji se posle godinu i po dana boravka u Kataloniji vratio kući.

– Prijala mi je njihova mediteranska hrana, Barselona je idealan grad za življenje, ali nisam uspeo da produžim dozvolu za boravak. Mada, nisam imao nameru da ostanem tamo za stalno – uverava nas naš sagovornik.

Po povratku je položio još 10 ispita i dobio zvanje turističkog vodiča i za sada jedini na teritoriji opštine Loznica ima licencu.

– U Španiji sam shvatio koliko je turizam moćna grana privrede pa sam se setio priča mojih predaka o Banji Koviljači s početka prošlog veka kada je kažu bila jedna od najlepših banja Evrope i najskuplja. Ovaj kraljevski dragulj, kako su je neki zvali, još 1933. godine imao je teniski teren, školu za učenje esperanta. Ovde je održan prvi izbor za mis Jugoslavije... – podseća Vulić. – U Kur-salonu je otvorena prva kockarnica na Balkanu. Ostala je izreka da je jedna trećina gostiju u banju dolazila zbog lečenja, druga zbog kockanja, a treća zbog švaleracije, što je u svom filmu „Otac na službenom putu” ovekovečio i Emir Kusturica.

Vera da posle sto godina Bela banja, kako su je zvali zbog kuća koje su, sve do jedne, bile okrečene u belo, može da vrati kraljevski renome, budući da ima čime da se podiči i šta da ponudi, osokolila je Vladimira da zajedno sa roditeljima u porodičnoj kući otvori pansion za goste. Međutim, ono po čemu će zasigurno ostati upamćen je prva knjiga „Kovilje – kroz istoriju i sjaj kraljevske Banje Koviljače”

– Moj čukundeda Ljuba je 1911. godine pokrenuo prvi broj banjskog lista „Kovilje” za posetioce tada već mondenskog mesta. U jednom od sačuvanih brojeva su i legende o nastanku današnjeg imena. Po jednima je to ime devojke Koviljke, po drugima to je cveće bez cvetova – trava kovilje... A meni je bio interesantan i sam predlog za izmenu naziva banje „pošto je reč Koviljača ružna (kao i prakljača, kutlača, varjača, alapača, ženturača, profuknjača) te da se zove Kovilje” – podseća Vladimir, koji je, eto, sto godina po izlasku prvog banjskog lista objavio – knjigu.

– Želeo sam da podsetim na godine kada je Banja Koviljača bila značajno ime, ne samo u našim nego i evropskim okvirima. Kada su u njene salone dolazili novinari sa bečkog dvora i izveštavali o lekovitim svojstvima, velelepnim arhitektonskim zdanjima, raskoši, zabavama, balovima... U ovoj knjizi je i jedan broj značajnih, a manje poznatih dokumenata koji se odnose i na kralja Petra Prvog Karađorđevića.

Godinu i po dana je ovaj marljivi tridesetpetogodišnjak prikupljao sve što se odnosilo na banju.Knjigu, koja je poput albuma sa razglednicama, interesantna kako za čitanje tako i za gledanje, autor je relativno brzo uradio, a onda je došao na red teži deo priče, trebalo je naći novac. Zakucao je na mnoga vrata i više od 30 sponzora je dalo svoj doprinos, a oni koji nisu verovali u njegov poduhvat poručili su mu da se javi kada bude radio sledeću knjigu.

„…Namera autora nije bila ni da tuguje za prošlim vremenima... Ne opterećuje nas ni brojem noćenja i gostiju koji je godišnje posete. On piše knjigu koja nam donosi mnoštvo razglednica, fotografija, novinskih tekstova koji nam svedoče o lepoti, popularnosti i posećenosti...” – napisao je između ostalog o knjizi profesor Dragan Tošić, ističući da, osim nekoliko reklamnih brošura, ništa slično o banji nije objavljeno.

To jeste veliko priznanje, ali kada univerzitetski profesori zatraže da im napiše posvetu u knjizi, Vladimiru ruka od sreće zadrhti, onda zna da je uradio nešto dobro za svoj kraj i da je korak bliže cilju da se banji vrati nekadašnji sjaj.