Глембајеви без паучине

Глембајеви и нису толика ни таква господштина, ни отменост, ни финоћа, ни ученост, најмање префињеност, како су то позоришни људи дуго мислили.

Оно што је припремано да буде слава твртке Глембајевих, завршава се расколом, распадом, смрћу.

У средишту глембајевштине редитељ Јагош Марковић налази дубоку лаж, притворство, сировост и суровост, простоту и вулгарност лепо скројених слављеничких сакоа (костинограф Зора Мојсиловић).

Све нам је то без непотребних дужина и уобичајне, оптерећујуће тежине и имитације архивских стилова играња „Глембајевих” убедљиво показао Јагош Марковић и изванредни ансмбл Атељеа 212.

Готово невероватно: Јагош Марковић није трагао за неким изграђеним, готовим, наслеђеним стилом игре и тумачења „Глембајевих”. Оно „стилско” помало школско, али уведено тумачење Крлеже подривало је и затупљивало полемичку жестину драме и крлежијанску страственост у потрази за истином.

Није све само каљуга и лицемерство које у „Глембајевима” има димензије погледа на свет, већ голема, моћна лаж, обмана, бруталност, превара, издаја, подвала.

Вековном прашином прекривена истина о лоповима и скоројевићима, преварантима, речју о вештини и моћи, притворства, указују се у огледалима пред која редитељ ставља Крлежине ујдурмаше.

Није Марковић трагао за неком посебном говорном мелодијом, за локалним манирима и гестама. Питао се, и показао нам на чему почива једна извикана, мафијашка, губернијска компанија у којој осим једног осујећеног сликара замршене уметничке душе (Леоне), нема ни једног типа који говори оно што мисли, што је чинио или чини.

Пред огледалима онога што је одиста било, и што глемвајевшина јесте (сценограф Миодраг Табачки), постепено се у пуноћи гадости и преваре разоткривају вешти творци, композитори глембајевштине. Прича ослобођена замки „стилског”, маниристичког, артифицијелног, без много буке и са доста критичког беса и драматичности.

Да, кад-тад, ствари се показују онаквим какве јесу. Ни моћ, ни вештина говора и понашања не успевају да прикрију бруталност и величину људске гадости и похлепе, свеједно, да ли је реч о сексуалном, или имовинском поседовању. Твртка која се слама, јер је подизана на злочинима, бруталности, без осећаја и разумевања за другог човека, за другачије мишљење, за социјалну, или било коју другу правду, човечност. Звероликост на који редитељ није агресивно инсистирао; свет је леп, али је, одиста, пун гада!

Изненадила ме ова растерећеност театарских фора и фазона и гле: Крлежа је приступачан, није досадан, напротив полемичан је, па његова драма у Атељеу 212 има претежно форму обрачуна, расправе, полемике, истеривање истине на чистину. Гадост и притворство су час комични, час одурни, драматични, злоћудни.

„Глембајеви”, који као да су данас писани, могу се играти са овим извнредним глумачким ансамблом са подједнаким успехом у Београду, Загребу, Љубљани, Скопљу. Овога пута Крлежа није имао против себе Крлежу кога су измислили имитатори, људи без осећања за живи живот!

Зелено дрво живота, како би рекао Гете, у представи Јагоша Марковића надвладало је суво, сасушено теоретисање, и на тај начин „Глембајеви” су приближени садашњости па и оним гледаоцима који су Крлежине драме обично гледали хладно, са говорне и историјске удаљености коју су Јагош Марковић и ансамбл Атељеа 212 пребродили.

Марковић је оштар, али не и једностан. И блудница (Аница Добра) има своју драму и потресност, као и изванредни Игњат Глембај Бориса Каваце. Никола Ристановски није Леонеа играо као боема кога смо већ десетинама пута видели на позоришним сценама, већ као живо, закукуљено и замумуљено, болно, утамничено уметничко биће које пада и посрће у овом прикритом породичном брлогу. Јелена Ђокић је иза „природности” мајсторски прикрила сопствену тајну, грех, преступ, или слабост од које је светост није могла заштити! Мајсторе притворства и фарисејства, удвориштва и себичности, такође без претеривања, па и са нешто додатне комичности, играју Светозар Цветковић (Исповедник), Ђуза Стоиљковић (Фабрицио), Танасије Узуновић (Лијечник), Бранислав Трифуновић (Саветник) и други.

Зрело мишљена, ваљано размерена, добро играна представа.