Мистерије Амазона

Списак уважених музичких генија који су посетили Србију од вечерас ће бити богатији за још једно велико име – иконе бразилске музике Егберта Жисмонтија. Чекали смо га дуго, бар откад се у нашим продавницама плоча пре три деценије појавила серија бисера продукцијеECM, у лиценцном издању ПГП РТБ, међу којима и Жисмонтијев албум „Solo“, ремек-дело, као и упечатљиво учешће на плочи бразилског перкусионисте Нане Васконселоса (гудачима Радио Штутгарта дириговао је Младен Гутеша). И једно и друго представљало је нови поглед на музику далеке земље: уместо веселе самбе и плесне боса нове, ослушкивали смо песму бразилског села, замишљали кишне шуме, препуштали се мистеријама Амазона.

Петнаестак година пре него што ће термин world musicући у дневну употребу, Егберто Жисмонти, композитор и мултиинструменталиста (клавир, гитаре, флаута, виолончело, удараљке, вокал), представљао је ову музику на својим издањима за бразилски EMI и немачки ECM. Класично образован у Бразилу, одустао је од наставка школовања у Бечу да би се у Паризу срео са Жаном Баракеом и Нађом Буланже. То је био блиски спој са духовима Месијана, Веберна, Фореа и Стравинског, али и прилика да чује савет коме ће поверовати: да богатство сопствене традиције не сакрије, већ максимално афирмише у свом стварању. Сусрет са Манфредом Ајхером омогућио му је да идеје изложи далеко изван Бразила, остварујући плодну сарадњу са великим реформаторима џеза – Чарли Хејден, Јан Гарбарек, Ралф Таунер и Колин Волкот са усхићењем су прихватили нове музичке изазове.

Педесетак објављених албума, десетине дела за филм, телевизију, позориште и балет, низ продукција (већ три деценије води и сопствену кућу Carmo) осветљавају Жисмонтијеву фигуру као једног од најпродуктивнијих аутора данашњице, чију је звезду немогуће доминантно сместити у ма које од бројних сазвежђа у којима се налазио. Вероватно би најприближније било описати његову уметничку мисију као ствараоца који је пожелео да свет озвучи тајним звуцима Бразила и да велике светске идеје сретне са оним уз шта је одрастао. Нови албум „Saudações” прилази сасвим близу тим амбициозним циљевима. На концерту у оквиру Гитар арт фестивала у Београду (Коларчева задужбина, субота 12. фебруар) и дан касније у Новом Саду (Синагога) Жисмонти ће наступити са сином Алесандреом, представљајући програм са последњег албума. Овај, као и низ скорашњих концерата икона бразилске музике (Маркос Ваље, Итамара Коракс и Azymuth на Београдском џез фестивалу, браћа Асад, Жаиме Зенамон, Силвија Окуње, Бади Асад и Фабио Занон на Гитар арт фестивалу), одржава се уз покровитељство амбасаде Бразила у Београду.

Поздрави: Пусти путеви и дует гитара: Двоструки албум „Saudações” („Поздрави“) означава Жисмонтијев велики повратак дискографским активностима, као прво ново остварење у продукцији ECM(дистрибуција у Србији: One Hi-Fi) после (чак) четрнаестогодишње паузе и албума „Meeting Point”. Још представљајући тај албум аутор је апострофирао „Бразил као пример мешања раса (Бразилаца, Индијанаца, Европљана и Африканаца)“, описујући узбуђење у писању оркестарских дела, као прилику да увезује европску класичну и бразилску музичку традицију (сарадња са Литванским симфонијским оркестром додатно је потенцирала сусрет далеких култура).

Ту идеју Жисмонти наставља и потпуно заокружује првим CD-ом новог остварења, „Sertões Veredas – tributoàmiscigenação” („Пусти путеви– посвета мешању раса“), што је свита од седам ставова у извођењу кубанског женског гудачког оркестра Camerata Romeu, под вођством Зенаиде Ромеу. То је дело савремене класичне музике које Лилијан Дијас, ауторка пропратног текста на албуму, описује као „музичко путовање Бразилом, откривајући на дифузан начин различита лица људи, културе и историје ове земље“. Тај текст помаже да разумемо основне инспирације сваког става: 1) североисточна традиција Бразила меша се са Вивалдијем, Моцартом и Пендерецким; 2) меланхолија класицизма у опису живота робова; 3) сећање аутора на давне сусрете са Индијанцима; 4) Виља Лобос као икона бразилског модернизма; 5) омаж бразилским филмовима; 6) посвета глумцима и играчима у циркусу; 7) Стравински као инспирација за став посвећен својој и другој деци. Наравно, бројни поджанрови бразилске музике ушушкани су у класичну матрицу – без објашњења би их препознао само изузетно обучен слушалац, обиман текст у том смислу представља и својеврсну лекцију о Бразилу. Жисмонти, за разлику од пројекта „Meeting Point” на ком је свирао клавир, овог пута је само у улози композитора.

Љубитељима џеза, односно некласичарској публици намењен је други CD „Duetos de Violões” („Дует гитара“), на ком се Егберто као гитариста појављује у дуету са талентованим сином Алесандреом. Садржи десет композиција (седам у дуету, две свира Алесандре сам, једну Егберто), међу којима већину чине старенумере у (новом) руху („Lundú”, „Dois Violões”, „ZigZag”, „Dança dos Escravos”, „Saudações” и „Palhaço”). Претпостављам да је за овакав избор Егберто био мотивисан присуством сина – предајући му, симболично, свој опус на даљу експертизу. Две гитаре заиста освежавајуће звуче после тешких боја гудачког оркестра. Како није написано са ког канала се чује отац, а са ког син, слушалац добија слику савршеног споја двојице инструменталиста – жице једног преплићу се са жицама другог, као да један почиње, а други наставља реченицу. Слично првом албуму, овде се спаја европска класична гитара са бразилским фолклором, манир свирања је класичарски, импровизације практично нема (осим у изразу, и слободнијем бројању), али чујемо хармоније и ритмове далеког света – спој је једнако успешан као у случају оркестарског CD-а. Куриозитет албума управо је у сагледавању исте теме спајања са две стране музичког спектра: раскошно (шеснаест гудача) или сведено (две гитаре), чврсто или ослобођено, тешко или лепршаво – могу да буду компатибилне супротности исте емоције, у тражењу правог звучног одговора на идентична питања.