Други живот Хeмфрија Богарта

Од нашег сталног дописника из Вашингтона

Као појава није био ни наочит, ни на уобичајени, холивудски начин, згодан, а као глумац није био нарочито свестран. Кад је постао звезда, у својих 40 година, био је, и по ондашњим и по данашњим мерилима, већ стар. Па ипак, Амерички институт за филм га је прогласио највећом мушком звездом у историји кинематографије. Други тврде да је глумац који има највише имитатора у свом еснафу.

Хемфри Богарт. Од његове смрти прошло је већ више од пола века, али фасцинација њим се обнавља са сваком новом генерацијом. Шта је учинило да његов други, посмртни живот буде на неки начин плоднији од првог? Ко је у ствари био Хемфри Богарт и зашто је стекао култни статус који, како се чини, никад неће проћи, покушао је у новој биографији легенде Холивуда да објасни Стефан Канфер (некадашњи филмски критичар „Тајма”, који се показао као биограф и других звезда, Марлона Бранда и Груча Маркса), у књизи „Чврст без пиштоља: живот и изузетан посмртни живот Хемфри Богарта” (TOUGH WITHOUT A GUN: THE LIFE AND EXTRAORDINARY AFTERLIFE OF HUMPHREY BOGART).

Књига на 304 стране (са изузетно богатим индексом) заснива се на грађи која је већ објављивана у другим Богартовим биографијама, али то не смета, пре свега зато што нуди изванредну нарацију једног живота, од почетка (1899) па до краја, смрти од канцера (1957). По томе и по посмртном присуству у свакодневици филмске уметности, Богартов животопис обухвата чак три века. Нешто слично се може рећи још само за Чарлија Чаплина (рођен 1889) , који је, међутим, поред глумца, био и режисер, или Фреда Астера (такође 1899). који је на првом месту био плесач, па тек онда глумац.

Прича о Богарту није иначе још један остварени „амерички сан”, успон са самог дна до врха. Рођен је „са сребрном кашиком у устима” (отац му је био познати лекар, мајка успешна илустраторка књига), имали су кућу на имању од 20 хектара са језером, ишао је у најскупље школе. Није ни прича о глумцу који одувек желео да баш то буде. Богарт је некако залутао у тај свет. Прве паре зарадио је као менаџер сцене на Бродвеју, прва позоришна улога састојала се само од једне изговорене реченице, прве критике његових нешто дужих појављивања на сцени биле су катастрофалне.

Кад је, после Велике депресије тридесетих година прошлог века срећу окушао у Холивуду, за њега у првих десетак година није било других улога сем оних споредних, и то у филмовима „Б” категорије. Па чак и прва која је показала шта уме, главни лик у „Високим Сијерама” (1941), запала му је случајно, пошто се ономе коме је првобитно била намењена није допала. А онда је (1942) дошла „Казабланка”, која је све променила. („Афричка краљица”, девет година касније, која му је донела јединог „Оскара”, била је потом логична круна.)

Чини се, међутим, да је Канферова књига вреднија у уводној анализи његовог другог живота, односно „Боги феномена”, мада је заиста занимљив и као времеплов у тридесете, када стасавају велики холивудски студији. Богартов живот, са четири брака (скрасио се тек са Лорен Бекол), са улогама у којима се у почетку, како је сам једном изјавио, „чешће грчио у самртним ропцима на поду него што је глумио стојећи” (у своја прва 34 филма – а током тродеценијске каријере глумио је у укупно 75 – од метка је погинуо у 12, обешен или убијен струјом у осам, а у осталима би настрадао од бомбе, једном га је појео лав, а једном су му мексички разбојници одсекли главу) – био је у сваком случају више него добар материјал за узбудљиво штиво.

Зашто је Богарт „бесмртан”? По Канферу, разлози за то су „многи и непроменљиви”. „С једне стране филмови нису више у центру америчке културе, пажњу су одвукли ’Твитер’, ’Фејсбук’, ’Јутјуб’, ’ајфон’ и ’ајпед’... Са друге, слом система великих студија током шездесетих створио је околности у којима глумац не може више да споро сазрева.”

Данашњи филмови, углавном зачињени дигиталним специјалним ефектима, попримају карактер видео-игрица у којима све увек може да крене испочетка. У Богартовим филмовима, запажа Канфер, утисак је сасвим супротан: све је, у крајњем исходу судбина, у већој или мањој мери окрутна. Он је био глумац који у сваком моменту гледаоца може да убеди да је лик који игра од велике важности, јер је у своје време био део нечега што је публици било заиста важно.

Богартов чувени осмех је откривао човека у исто време и опасног и симпатичног... Његов интегритет, стоицизам, сексуална харизма праћена хладном равнодушношћу према женама – никад нису демодирани кад је на екрану, а он је још све време на екрану, закључује Канфер, запажајући да с времена на време критичари неког младог глумца проглашавају новим Клерком Геблом, новим Џимијем Стјуартом или Марлоном Брандом – али да нико још није открио новог Хемфрија Богарта.

Велику трансформацију коју је овај глумац доживљавао у својим улогама, можда је најбоље, сугерише његов најновији биограф, запазио Џон Хјустон. „Био је човек средњег стаса, не нарочито импресиван изван екрана. Али кад стане испред камере, светла и сенке га претворе у сасвим другу, узвишену и херојску личност.”

На свој начин, разлоге за импресионираност и ове генерације Богартом у књизи износи једна студенткиња: по њој, за разлику од данашњих младих глумаца попут Кијану Ривса или Леонарда ди Каприја, „метросексуалаца” – „Боги је директан и искрен. Он улази у везе са својим женама, али не пролази сваких пет минута кроз кризу идентитета”.

Откуда реченица у наслову књиге? „Богарт може да буде чврст и без пиштоља”, прокоментарисао је својевремено Рејмонд Чандлер одлуку продуцената да Хемфри Богарт тумачи његовог јунака Филипа Марлоа. Стефан Канфер је у биографији великог глумца показао да је он заиста био посебан и, како је време већ доказало, непоновљив.