Drugi život Hemfrija Bogarta

Od našeg stalnog dopisnika iz Vašingtona

Kao pojava nije bio ni naočit, ni na uobičajeni, holivudski način, zgodan, a kao glumac nije bio naročito svestran. Kad je postao zvezda, u svojih 40 godina, bio je, i po ondašnjim i po današnjim merilima, već star. Pa ipak, Američki institut za film ga je proglasio najvećom muškom zvezdom u istoriji kinematografije. Drugi tvrde da je glumac koji ima najviše imitatora u svom esnafu.

Hemfri Bogart. Od njegove smrti prošlo je već više od pola veka, ali fascinacija njim se obnavlja sa svakom novom generacijom. Šta je učinilo da njegov drugi, posmrtni život bude na neki način plodniji od prvog? Ko je u stvari bio Hemfri Bogart i zašto je stekao kultni status koji, kako se čini, nikad neće proći, pokušao je u novoj biografiji legende Holivuda da objasni Stefan Kanfer (nekadašnji filmski kritičar „Tajma”, koji se pokazao kao biograf i drugih zvezda, Marlona Branda i Gruča Marksa), u knjizi „Čvrst bez pištolja: život i izuzetan posmrtni život Hemfri Bogarta” (TOUGH WITHOUT A GUN: THE LIFE AND EXTRAORDINARY AFTERLIFE OF HUMPHREY BOGART).

Knjiga na 304 strane (sa izuzetno bogatim indeksom) zasniva se na građi koja je već objavljivana u drugim Bogartovim biografijama, ali to ne smeta, pre svega zato što nudi izvanrednu naraciju jednog života, od početka (1899) pa do kraja, smrti od kancera (1957). Po tome i po posmrtnom prisustvu u svakodnevici filmske umetnosti, Bogartov životopis obuhvata čak tri veka. Nešto slično se može reći još samo za Čarlija Čaplina (rođen 1889) , koji je, međutim, pored glumca, bio i režiser, ili Freda Astera (takođe 1899). koji je na prvom mestu bio plesač, pa tek onda glumac.

Priča o Bogartu nije inače još jedan ostvareni „američki san”, uspon sa samog dna do vrha. Rođen je „sa srebrnom kašikom u ustima” (otac mu je bio poznati lekar, majka uspešna ilustratorka knjiga), imali su kuću na imanju od 20 hektara sa jezerom, išao je u najskuplje škole. Nije ni priča o glumcu koji oduvek želeo da baš to bude. Bogart je nekako zalutao u taj svet. Prve pare zaradio je kao menadžer scene na Brodveju, prva pozorišna uloga sastojala se samo od jedne izgovorene rečenice, prve kritike njegovih nešto dužih pojavljivanja na sceni bile su katastrofalne.

Kad je, posle Velike depresije tridesetih godina prošlog veka sreću okušao u Holivudu, za njega u prvih desetak godina nije bilo drugih uloga sem onih sporednih, i to u filmovima „B” kategorije. Pa čak i prva koja je pokazala šta ume, glavni lik u „Visokim Sijerama” (1941), zapala mu je slučajno, pošto se onome kome je prvobitno bila namenjena nije dopala. A onda je (1942) došla „Kazablanka”, koja je sve promenila. („Afrička kraljica”, devet godina kasnije, koja mu je donela jedinog „Oskara”, bila je potom logična kruna.)

Čini se, međutim, da je Kanferova knjiga vrednija u uvodnoj analizi njegovog drugog života, odnosno „Bogi fenomena”, mada je zaista zanimljiv i kao vremeplov u tridesete, kada stasavaju veliki holivudski studiji. Bogartov život, sa četiri braka (skrasio se tek sa Loren Bekol), sa ulogama u kojima se u početku, kako je sam jednom izjavio, „češće grčio u samrtnim ropcima na podu nego što je glumio stojeći” (u svoja prva 34 filma – a tokom trodecenijske karijere glumio je u ukupno 75 – od metka je poginuo u 12, obešen ili ubijen strujom u osam, a u ostalima bi nastradao od bombe, jednom ga je pojeo lav, a jednom su mu meksički razbojnici odsekli glavu) – bio je u svakom slučaju više nego dobar materijal za uzbudljivo štivo.

Zašto je Bogart „besmrtan”? Po Kanferu, razlozi za to su „mnogi i nepromenljivi”. „S jedne strane filmovi nisu više u centru američke kulture, pažnju su odvukli ’Tviter’, ’Fejsbuk’, ’Jutjub’, ’ajfon’ i ’ajped’... Sa druge, slom sistema velikih studija tokom šezdesetih stvorio je okolnosti u kojima glumac ne može više da sporo sazreva.”

Današnji filmovi, uglavnom začinjeni digitalnim specijalnim efektima, poprimaju karakter video-igrica u kojima sve uvek može da krene ispočetka. U Bogartovim filmovima, zapaža Kanfer, utisak je sasvim suprotan: sve je, u krajnjem ishodu sudbina, u većoj ili manjoj meri okrutna. On je bio glumac koji u svakom momentu gledaoca može da ubedi da je lik koji igra od velike važnosti, jer je u svoje vreme bio deo nečega što je publici bilo zaista važno.

Bogartov čuveni osmeh je otkrivao čoveka u isto vreme i opasnog i simpatičnog... Njegov integritet, stoicizam, seksualna harizma praćena hladnom ravnodušnošću prema ženama – nikad nisu demodirani kad je na ekranu, a on je još sve vreme na ekranu, zaključuje Kanfer, zapažajući da s vremena na vreme kritičari nekog mladog glumca proglašavaju novim Klerkom Geblom, novim Džimijem Stjuartom ili Marlonom Brandom – ali da niko još nije otkrio novog Hemfrija Bogarta.

Veliku transformaciju koju je ovaj glumac doživljavao u svojim ulogama, možda je najbolje, sugeriše njegov najnoviji biograf, zapazio Džon Hjuston. „Bio je čovek srednjeg stasa, ne naročito impresivan izvan ekrana. Ali kad stane ispred kamere, svetla i senke ga pretvore u sasvim drugu, uzvišenu i herojsku ličnost.”

Na svoj način, razloge za impresioniranost i ove generacije Bogartom u knjizi iznosi jedna studentkinja: po njoj, za razliku od današnjih mladih glumaca poput Kijanu Rivsa ili Leonarda di Kaprija, „metroseksualaca” – „Bogi je direktan i iskren. On ulazi u veze sa svojim ženama, ali ne prolazi svakih pet minuta kroz krizu identiteta”.

Otkuda rečenica u naslovu knjige? „Bogart može da bude čvrst i bez pištolja”, prokomentarisao je svojevremeno Rejmond Čandler odluku producenata da Hemfri Bogart tumači njegovog junaka Filipa Marloa. Stefan Kanfer je u biografiji velikog glumca pokazao da je on zaista bio poseban i, kako je vreme već dokazalo, neponovljiv.