Ко каже да је Вучић био демократа

У свакој цивилизованој држави, па и у Србији, нормално је да свако ради свој посао за који се определио, школовао, усавршавао и којим се професионално бави. Посао историчара по томе не разликује се од других занимања. Оно што је донекле карактеристично за историју јесте то да је она за многе људе других професија хоби и духовно уточиште од свакодневне рутине. Тако срећемо знатижељнике који у слободном времену истражују порекло својих породица, завичаја или се опсесивно везују за неку историјску личност или епоху. Међутим,у последње време јављају се новинари, по образовању социолози, политиколози итд, који претендују да постану историчари, па тако настаје парадоксална ситуација да ти новинари деле лекције из историје историчарима, професорима универзитета и научним радницима. Није спорно њихово интересовање за прошлост, нити им ко то право спори, али спорне су тезе које заступају, споран је начин на који то чине и споран је простор који им се даје на страницама „Политике”. С тим у вези, објашњење госпође Весне Рогановић, уреднице додатка Култура, уметност, наука, којим позива на очување дигнитета учесника у полемикама делује закаснело, јер је, ваљда из колегијалних обзира, дозвољено да новинар Ђорговић назове Радоша Љушића, редовног професора Београдског универзитета, историчарем ужеглог знања, или да остави у најмању руку циничан наслов Лаковане ципеле на опанке. Дакле, уредништво културног додатка је дозволило и омогућило да се користе увредљиви изрази.

Господин Драган Стојковић, новинар, са позиција квазиисторичара, а заправо политикант са пронађеном темом, методом одабира,грубо, тенденциозно и неутемељено оспорава рад и резултате читаве једне професије. Поменути господин у прошлонедељном тексту Кад је о демократији реч, ту нема дискусије мирне савести тврди да су тумачења људи и догађаја из наше историје често на нивоу дечијих сликовница – једнострана, надувана, да жмуре на чињенице које се не уклапају у њихово виђење. Тезе новинара Стојковића и његовог колеге Ђорговића готово су истоветне. И он се залаже за исправљање погрешних кодова из српске прошлости, деконструкцију наше историјске приче, вулгаризовано повезује прошлост са савременим политичким стањем у Србији и на крају оптужује историчаре да служе данашњим Томама Вучићима (и Илићима) који псују и шутирају новинаре, јер им се мешају у послове, а и постављају неугодна питања. Дакле, на наведене Стојковићеве ставове не бих се освртао, јер су деконструисани у полемици са Ђорговићем.

Фалсификовањем историје, то су у овој полемици бар показали, баве се управо речени новинари. Па тако, само они из њима знаних побуда, могу писати о концентрационим логорима у Србији у 19. веку, о историјским личностима српског народа као сеоским силеџијама, о Карађорђу, у комунистичком идеолошком маниру, као гибаничару који по селима врти волове на ражњевима итд. Дакле, селективно, тенденциозно, без познавања ширих околности, времена и друштвених односа, не упуштајући се у критику извора, тражећи само негативне особине, закључују да су Карађорђе и Вучић, на њима је акценат у овој полемици, зликовци, морално посрнуле личности, и да је данас потребно ревидирање њихових места у историји. А ниједан од њих не истиче да је захваљујући, управо, Карађорђу и нашим прецима којима је руководио постављен темељ државе у којој данас живимо. Или то њима није битно, или им смета то што је Карађорђе пробудио слободарски дух српског народа у опанцима, а не у лакованим ципелама. 

А сад о Томи Вучићу Перишићу. Стојковић ми злонамерно подмеће наводно афирмисање Томе Вучића Перишића као претече демократије, истичући да је то чак и опасно. Да је Вучић демократа, ни на једном месту, нити сам рекао, нити сам написао. У текућој полемици, сваки пажљивији и добронамеран читалац може да провери да ли је тако шта написано. У полемику сам се укључио, првенствено због одбране свог рада, тврдњом да Вучић није једна од најмрачнијих фигура у српској историји, затим, да је сложена и занимљива личност, да је био у једном периоду моћан политички чинилац у Србији, да је свој политички утицај користио за лично богаћење, да је био носилац највиших државних функција и да се сурово обрачунавао са својим противницима. Такође, навео сам да иза њега није остало никакво политичко наслеђе, као, на пример, Начертаније иза Илије Гарашанина, или Грађански законик, иза Јована Хаџића. То што сам у књизи и полемици навео да се је извориште његовог поједностављеног демократизма и републиканизма налазило у патријархалном уређењу српског села, јесте специфичност Вучићевог политичког деловања. Ту нема теорија, то су просто изворне чињенице. Од Вучићеве и политике уставобранитеља народ је имао непосредну корист то што му је 1842. године смањен порез и дате су му друге пореске олакшице, то што је аутократска Милошева владавина замењена уставним и законским уређењем Србије. Дакле, трудио сам се да пружим изнијансирану и објективну оцену Томе Вучића Перишића, што се може видети у резимеу моје књиге.

И да закључим. Историја није нискобуџетни холивудски филм у којем је на почетку већ јасно ко је добар, а ко лош момак. Историја је наука, са дефинисаном методологијом, разним школама и приступима, којом се баве посвећеници који се за тај позив школују. Оцене историчара по природи људској не морају да буду увек тачне, из разних разлога, али историчари, ипак, боље од свих других сродних занимања знају, разумеју и осећају прошлост.