Ko kaže da je Vučić bio demokrata

U svakoj civilizovanoj državi, pa i u Srbiji, normalno je da svako radi svoj posao za koji se opredelio, školovao, usavršavao i kojim se profesionalno bavi. Posao istoričara po tome ne razlikuje se od drugih zanimanja. Ono što je donekle karakteristično za istoriju jeste to da je ona za mnoge ljude drugih profesija hobi i duhovno utočište od svakodnevne rutine. Tako srećemo znatiželjnike koji u slobodnom vremenu istražuju poreklo svojih porodica, zavičaja ili se opsesivno vezuju za neku istorijsku ličnost ili epohu. Međutim,u poslednje vreme javljaju se novinari, po obrazovanju sociolozi, politikolozi itd, koji pretenduju da postanu istoričari, pa tako nastaje paradoksalna situacija da ti novinari dele lekcije iz istorije istoričarima, profesorima univerziteta i naučnim radnicima. Nije sporno njihovo interesovanje za prošlost, niti im ko to pravo spori, ali sporne su teze koje zastupaju, sporan je način na koji to čine i sporan je prostor koji im se daje na stranicama „Politike”. S tim u vezi, objašnjenje gospođe Vesne Roganović, urednice dodatka Kultura, umetnost, nauka, kojim poziva na očuvanje digniteta učesnika u polemikama deluje zakasnelo, jer je, valjda iz kolegijalnih obzira, dozvoljeno da novinar Đorgović nazove Radoša Ljušića, redovnog profesora Beogradskog univerziteta, istoričarem užeglog znanja, ili da ostavi u najmanju ruku ciničan naslov Lakovane cipele na opanke. Dakle, uredništvo kulturnog dodatka je dozvolilo i omogućilo da se koriste uvredljivi izrazi.

Gospodin Dragan Stojković, novinar, sa pozicija kvaziistoričara, a zapravo politikant sa pronađenom temom, metodom odabira,grubo, tendenciozno i neutemeljeno osporava rad i rezultate čitave jedne profesije. Pomenuti gospodin u prošlonedeljnom tekstu Kad je o demokratiji reč, tu nema diskusije mirne savesti tvrdi da su tumačenja ljudi i događaja iz naše istorije često na nivou dečijih slikovnica – jednostrana, naduvana, da žmure na činjenice koje se ne uklapaju u njihovo viđenje. Teze novinara Stojkovića i njegovog kolege Đorgovića gotovo su istovetne. I on se zalaže za ispravljanje pogrešnih kodova iz srpske prošlosti, dekonstrukciju naše istorijske priče, vulgarizovano povezuje prošlost sa savremenim političkim stanjem u Srbiji i na kraju optužuje istoričare da služe današnjim Tomama Vučićima (i Ilićima) koji psuju i šutiraju novinare, jer im se mešaju u poslove, a i postavljaju neugodna pitanja. Dakle, na navedene Stojkovićeve stavove ne bih se osvrtao, jer su dekonstruisani u polemici sa Đorgovićem.

Falsifikovanjem istorije, to su u ovoj polemici bar pokazali, bave se upravo rečeni novinari. Pa tako, samo oni iz njima znanih pobuda, mogu pisati o koncentracionim logorima u Srbiji u 19. veku, o istorijskim ličnostima srpskog naroda kao seoskim siledžijama, o Karađorđu, u komunističkom ideološkom maniru, kao gibaničaru koji po selima vrti volove na ražnjevima itd. Dakle, selektivno, tendenciozno, bez poznavanja širih okolnosti, vremena i društvenih odnosa, ne upuštajući se u kritiku izvora, tražeći samo negativne osobine, zaključuju da su Karađorđe i Vučić, na njima je akcenat u ovoj polemici, zlikovci, moralno posrnule ličnosti, i da je danas potrebno revidiranje njihovih mesta u istoriji. A nijedan od njih ne ističe da je zahvaljujući, upravo, Karađorđu i našim precima kojima je rukovodio postavljen temelj države u kojoj danas živimo. Ili to njima nije bitno, ili im smeta to što je Karađorđe probudio slobodarski duh srpskog naroda u opancima, a ne u lakovanim cipelama. 

A sad o Tomi Vučiću Perišiću. Stojković mi zlonamerno podmeće navodno afirmisanje Tome Vučića Perišića kao preteče demokratije, ističući da je to čak i opasno. Da je Vučić demokrata, ni na jednom mestu, niti sam rekao, niti sam napisao. U tekućoj polemici, svaki pažljiviji i dobronameran čitalac može da proveri da li je tako šta napisano. U polemiku sam se uključio, prvenstveno zbog odbrane svog rada, tvrdnjom da Vučić nije jedna od najmračnijih figura u srpskoj istoriji, zatim, da je složena i zanimljiva ličnost, da je bio u jednom periodu moćan politički činilac u Srbiji, da je svoj politički uticaj koristio za lično bogaćenje, da je bio nosilac najviših državnih funkcija i da se surovo obračunavao sa svojim protivnicima. Takođe, naveo sam da iza njega nije ostalo nikakvo političko nasleđe, kao, na primer, Načertanije iza Ilije Garašanina, ili Građanski zakonik, iza Jovana Hadžića. To što sam u knjizi i polemici naveo da se je izvorište njegovog pojednostavljenog demokratizma i republikanizma nalazilo u patrijarhalnom uređenju srpskog sela, jeste specifičnost Vučićevog političkog delovanja. Tu nema teorija, to su prosto izvorne činjenice. Od Vučićeve i politike ustavobranitelja narod je imao neposrednu korist to što mu je 1842. godine smanjen porez i date su mu druge poreske olakšice, to što je autokratska Miloševa vladavina zamenjena ustavnim i zakonskim uređenjem Srbije. Dakle, trudio sam se da pružim iznijansiranu i objektivnu ocenu Tome Vučića Perišića, što se može videti u rezimeu moje knjige.

I da zaključim. Istorija nije niskobudžetni holivudski film u kojem je na početku već jasno ko je dobar, a ko loš momak. Istorija je nauka, sa definisanom metodologijom, raznim školama i pristupima, kojom se bave posvećenici koji se za taj poziv školuju. Ocene istoričara po prirodi ljudskoj ne moraju da budu uvek tačne, iz raznih razloga, ali istoričari, ipak, bolje od svih drugih srodnih zanimanja znaju, razumeju i osećaju prošlost.