Глембајеви међу Србима

Праизведба драме „Господа Глембајеви” Мирослава Крлеже 14.фебруара 1929. године није прошла без полиције. Наиме, пред премијеру драме у Народном казалишту у Осијеку Рудолфо Фрањин Мајер, председник клуба хрватских књижевника у Осијеку, поднео је захтев тамошњој полицијској управи „да забрани приказбу тог комада у Осијеку или дозволи то приказивање само под увјетом, ако Крлежа прије приказивања, дакле правовремено, даде одштампати у свим осјечким новинама своју власторучно потписану изјаву да се под Глембајеви не мисли госпођа Јосипа Глембај, нити њезина родбина, будући да у Осијеку живи преко 40 година госпођа Јосипа Глембај, па ће наслов и садржај реченог комада довести у блудњу опћинство”. Полиција је одбила да забрани представу, али су гледаоци на премијери ипак скандирали: „Доље полицијски режим” и „Живио Крлежа”. Месец дана пре премијере краљ Александар увео је шестојануарску диктатуру. Талас хапшења комуниста није тада мимоишао ни Крлежу.

И ево сада, после више од 80 година представа „Господа Глембајеви” у Београду, Атеље 212. Дух старог аграмерског Загреба у новом космополитском Београду. Срећом, у Београду нема живих потомака старих Глембаја, па да се неко обрати полицији. Има само нових, српских Глембаја којима није било тешко да издвоје и по 100 еврића за карту, па је Атеље 212 био препун публике, све представе месецима унапред су распродате.

Дакле, драма у чисто занатском смислу задовољава и оне најбаналније потребе гледалишта: једна жена гине под копитама коња, друга скаче са дететом у наручју са трећег спрата, трећа се утапа, син је крив за смрт оца, и на крају син маказама пара трбух маћехе. Отворите новине у Србији, црна хроника препуна је Глембајевих сваког дана. Четири водећа лика драме: Леон-Силбербрант, Леон-Игњат, Леон-бароница Кастели и Леон-сестра Ангелика у неким линијама јако ме подсећају на односе између наших актуелних водећих политичара. У размеђима њихових односа можда и лежи наша садашњост и наша будућност. Антологијски учесници, актанти с наше политичке позорнице, историја је дохватила једну своју митску прераду и претворила је у своју акутну категорију. Књижевна и позоришна пракса створиле су од тога конфесију и канонику и помакли драму у онај поредак у којем се држава одмах препознаје. Некада Аустроугарска, односно Хрватска, сада Србија. Је ли то мит фрустрираних, који у мржњи моделирају своје непријатеље, да ли је чврста, јасна драмска грађа „Глембајевих” у Београду, заправо, префабулисана не за културу него за освету? Јер Леон је сликар, код њега нема јасне границе између стварности и сна.

Глембајеви су једна грађанска породица, која је распадом великог царства остала без господара. А онај ко изгуби господара, више ни сам није господар, у томе и јесте грађански парадокс Глембајевих. Грађанске класе на малим етничким просторима нису се уочи и после Првог светског рата могле саме одржати, па су конфабулирале, измишљале сродство и тражиле припадност. Зато је језик Глембајевих, заправо, језик такве потраге, панични лингвизам, бастардни језик оних који траже нову државу. Имамо ли ми данас у Србији таквих језичних потрага, од „бенефита” до „транспарентности”, од „бек стејџова” до „пи-арова”? У Београду, у Атељеу 212 „Глембајеви” су играни на кајкавштини, код Крлеже то је и немачки језик. Као морална ознака једне класе, дубоко политичко обележје једног времена. Унитарни језик попут енглеског језика данас. Додворавање центрима моћи, сваки окупатор пре него што вас ухапси издаје прогласе на свом језику. Прво елиминише оне који га не разумеју. У тој конструкцији грађанске класе, њене функције у друштву некада, па и сада, Крлежа је бриљантно уткао и ту мисао о језику. Јер грађанске класе пре него што опет дођу до власти морају пронаћи оно или онога чему ће служити. Од Аустроугарске до две Југославије и Србије? Крлежа је са „Глембајевима” посредник између Балкана и Европе. Између Србије и ЕУ? Можда. Он је интересантан новим генерацијама које сада стасавају и које као да желе да се разрачунају с балканским песимизмом.

Јер Крлежа је 1912. године као кадет пештанског „Лудовицеума” стигао у Београд са жељом да се пријави у српску војску. Био је тада малолетан, није имао отпуст из аустријског држављанства да би могао да буде примљен у српско. Мало је полицији био и сумњив са том жељом да уђе у српску војску, па је морао да оде из Београда. У Краљевини Југославији Крлежа је усред Београда, заједно са Богдановићем, издавао марксистички часопис „Данас”. Дискретно је од пријатеља упозорен да му прети убиство, или хапшење, па је опет морао отићи из Београда. Његова супруга Бела била је Српкиња, па су, дакле, везе Крлеже са Србијом биле вишеструке.

Мирослав Крлежа је Тито југословенске културе, његово прихватање културне одговорности с „Енциклопедијом Југославије” сведочи о његовој дубокој повезаности с историјом Југославије. Наравно имао је и он контроверзних идејних превирања и антитетичких, супротних ставова, некада се губио и лутао у проценама политичке стварности, али укупно гледајући био је „доследно недоследан” на шармантан начин.

„Глембајеви” у Београду, то је драма и о Београду. Данас...