Прохибиција у Мериленду

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – ”Добродошли у Мериленд”, поручује улични знак постављен са десне стране улице Ривер роуд, чим се пређе Вестерн Авенија, чија једна половина административно припада главном граду, Дисктрикту Колумбије, а други поменутој федералној држави са близу шест милиона становника и највишим стандардом у америчкој (кон)федерацији: просечан доходак по домаћинству је 70.000 долара годишње.

Граница је овде, као и другде, само линија на мапама и у државним књигама, али они који су са једне стране те линије живе у различитом политичком систему од оних са друге, што ће рећи да за њих важе другачији закони, плаћају различите порезе, у новчаницима носе другачије возачке и саобраћајне дозволе, на аутомобилима су им различите таблице...

У својој свакодневници, Американци углавном немају посла са федералном државом, већ махом са оном локалном. Отуда осетљивост на ”велику” федералну власт, а махом трпљење ћуди локалне бирократије.

Ова објашњења су иначе неопходан увод за разумевање занимљивог примера о америчким разноликостима, оним законским, које, кад се упореде са нивоом већ остварене „хармонизације” прописа у Европској унији, у односу на Сједињене Америчке Државе – ингрегрисану Европу чине „супер државом”.

Елем, законодавци Мериленда ових дана у Анаполису (главни град), на дневном реду заседања своје дводомне Генералне скупштине, имају, по трећи пут узастопно, предлог закона који се бави – трговином вином.

Двојица посланика су решена да овог пута истерају промену прописа који житеље Мериленда онемогућава да користе све предности слободног тржишта и благодети интернет економије. У конкретном слуају, да по свом избору уживају у вину из Калифорније, или много ближе им Вирџиније.

То практично значи да кад ”Волстрит џорнал” или ”Ју ес тудеј”, два национална дневника, објаве оглас неке винарије који нуди пакет пробраних ”мерлоа”, ”кабернеа”, ”шардонеа” и ”совињона” по веома примамљивој цени, не могу једноставно да на веб сајту попуне формулар и оставе број кредитне картице, да би им после неколико дана ”Федерал експрес” пакет донео на врата.

То такође значи и да, кад год боцу (или гајбу) вина, купљену у Вашингтону, Вирџинији, Делаверу или Пенсилванији (суседи) у пртљажнику аутомобила превезу преко граничне линије, аутоматски постају кријумчари и чине кривично дело за које је предвиђена глоба од 10.000 долара и затвор до пет година.

Нема вести да се ово неком догододило, али свеједно, закон је закон. Љубитељи добрих вина не би да буду кријумчари.

Као спонзори закона потписала су се 84 од 141 посланика доњег дома, и 32 од 34 сенатора у горњем. Али то није гаранција да ће закон, бар не у свом првобитном тексту, бити и изгласан.

Промени се успротивио један од најмоћнијих лобија, онај трговаца алкохолом на велико. У питању је наиме наслеђе из времена пре око 80 година укинуте прохибиције. Кад је 1933. изгласан нови уставни амандман који је поништио стари, онај о прохибицији, регулисање промета пића препуштено је федералним државама.

Неке су одлучиле да то буде у целини државни монопол, а неке то решиле тако што су између произвођача и потрошача, односно малопродајних ”продрума пића” (овде се то не зове баш тако), поставили трговце на велико.

Ти трговци политичарима у Мериленду за изборне фондове годишње дају по десетак милиона долара, што политичари, наравно, не могу да игноришу. Најновије противљење либерализацији трговине вином, што би било коначно укудање прохибиције у Мериленду, образлажу могућношћу да онлајн поруџбине олакшају куповину алкохола малолетницима и бригом за породичне ”радње на ћошку” које продају пиће.

Брину уствари за своје профите, али политичари морају да воде рачуна о својим спонзорима, па се тренутно преговара о компромису који би и заговорнике и противнике винске либерализације оставио подједнако и задовољнима и незадовољнима. Да се, например, омогући поручивање само од произвођача, али не и од трговаца из других федералних држава.

”Треба да коначно стекенемо тржишну слободу и цивилизацијско задовољство у испијању вина”, каже, Џејми Раскин, посланик Демократске партије, главни ко-предлагач новог закона.

”Колико дуго ће још Мериленд имати шеријатски закон о вину”, упитао се у онлајн дебати један очигледно љубитељ винске капљице.

”Вама у Мериленду је добро – ми Конектикату не можемо да купимо алкохол после девет увече , али можемо да одемо до најближег бара и наливени седнемо у кола у свако доба”, објаснио је други.

Постоји иначе и лоби винопија, ”Мериленђани за бољи закон о пиву и вину”, који је 2008 почео са око 1.200 чланова, а данас их има више од 20.000.

Борба за винске слободе се наставља.