ШИРИТИ ИЛИ УТВРДИТИ

Западни Балкан: претекле развалине некадашње Југославије плус Албанија – колико туђих трупа и колико дуго треба да запоседају ту територију, а да паклена машина у трбуху Европе не експлодира поново?
Унутар БиХ котао за претапање три идентитета у јединствени амалгам "грађанина БиХ", не производи оно што се желело. Избори унутар двочлане федерације изразили су победу опције из 1990. Српска страна "утврђује Дејтон". Косово је у претећем ишчекивању. Македонија стрепи од помисли на појаву још једне државе Албанаца, уз једну већ постојећу. Прибојава се да то не обеснажи све оне гарантије које су јој дате, да поделивши власт са Албанцима у Македонији неће угрозити Македонију.

Круг око "западног Балкана" затвара се 1. јануара 2007, приступом Бугарске и Румуније Европској унији. У случају Србије, после границе с Мађарском, то је још једна линија директног прилаза простору визног режима ЕУ. После севера, сада и на истоку – баријере, отежан и строго контролисан улаз и саобраћај.

Гледано из блиске перспективе једног Бугарина или Румуна, њима ће свакако годити осећај припадности сили с приближно пола милијарде људи, моћном економијом и сопственим оружаним снагама. Ипак – услов да Бугарин или Румун доживи ту своју пуну сатисфакцију јесте то да Софија и Букурешт претходно истисну криминал с његових незаконитих али јаких друштвених позиција. Тако предвиђен успон Бугарске и Румуније до "корпе пуних права" – истискивањем промета робља, дроге и свега другог уз помоћ и под строгим оком Брисела, неће проћи без последица за западни Балкан. "Пресељење бизниса" бугарских и румунских централа у ограђену зону повећаће већ постојећи негативни набој "црне рупе" Европе – јачајући тиме и тако не мали утицај локалне екстремне деснице и криминала.

Дакле, колико европских трупа и деценија је потребно да би се поклопац одржао на лонцу под таквом паром? Да ли ће бити војске и за неки Авганистан и Дарфур – коте одбране у даљини?

Таква или слична питања затичу Брисел у стању препаднутости од ширења ЕУ – својеврсне рефлексије на страх Европе од уљеза. Нигде се још не гради зид, као онај у САД који ће бити према Мексику, али стотине чамаца са по сто људи отискује се са афричке обале у правцу Шпаније или Малте, често у смрт, само желећи да се докопају копна, јер "тамо има посла и хране". Постоји осећај да се сав свет збија у формације, и да ће неке на крају оружјем бранити оно што имају.

Срединама "старе Европе" све чешће је доста странаца. Нарочито, неприлагодљивих миљеу у који би требало да се уграде. Грађани осећају губитак, јер имају утисак да се доласком туђинаца распада фино ткање њихових међусобних односа. "Мултикултурна интеграција" остаје реч без покрића – "они" на једном месту нису прихваћени, на другом не желе да се "интегришу". Признају само поредак сопствене заједнице.

У живописној Прованси појавили су се кафеи у које залазе само "они". Негде у Италији, грађани кварта подигли су зид од плоча метала да их заштити од звука и призора "њиховог" живота. После непријемчивости, у порасту је одбојност. Алергична реакција на "њих" почиње да се изражава успоном десничарских партија. Брисел је застао.

Председник Комисије ЕУ Барозо изјавио је да су приступ Софије и Букурешта "последња етапа проширивања": "Наши капацитети апсорпције имају границе!" Да ли то посустаје ентузијазам ујединитеља Европе?

Још понеки претекли ентузијасти опомињу да се не би смело оклевати. Претендујући да има глобалну улогу, ЕУ би морала тако и да се понаша, кажу они. Морала би брже да шири зону стабилности, интегришући Балкан и журећи према Украјини, Молдавији, Белорусији... На Кавказ. Русија рапидно губи народ. Не зна се неће ли средином века и Москва пожелети "да прикачи вагон".

У недоумици ЕУ између "утврдити се" или "ширити се", сам "западни Балкан", утисак је, мало чиме може убрзати процес приближавања. Његовом динамиком управља Брисел. При таквом сазнању, нешто другачије светло пада и на "бисту Ратка Младића". У случају да Брисел смањи инсистирање на непремостивости те препреке Србији, српски криминални капитал и одговарајуће екстремне политичке формације изгубиле би интерес за то да се генерал "никада не пронађе". Отворио би се простор демократама, а онда, потенцијално, и том потребном суочавању.

Загреб је изручио Готовину, али и даље је ту где јесте. Ђукановић је одлучио да Подгорицу ослободи хипотеке своје репутације, повукао се, али нема сигнала да ће Брисел Црну Гору и Хрватску спасти "западног Балкана". Значи, није реч о Хагу, реч је о поколебаности.