Где су нова решења

Књига "Културна политика у области музике" мр Наталије Мацуре, у издању задужбине Андрејевић, истраживачки је рад који се бави питањима културне политике у сфери музике и њеним представницима у Србији. На основу истраживања спроведених на примерима музичке школе у Београду, музичке редакције Првог програма Радио Београда, Бемуса и ПГП-РТС-а, ауторка предлаже нова решења за наше музичке институције. Према речима теоретичара уметности и професора на Музичкој академији у Београду Мишка Шуваковића, ово је и "први научни рад по питању кадровске политике у институцијама образовања, културе и медија у области музике којима се до сада културна политика није бавила".

На почетку разговора за "Политику" Наталија Мацура подсећа на шири друштвени оквир и чињеницу да у области културе и даље имамо исте проблеме и законе као у 90-тим годинама. Наглашава да се променио режим али не и систем.

Блокирана транзиција

– Период владавине Слободана Милошевића може се назвати предтранзиционим периодом у Србији. Уместо да током 90-их година закорачимо ка демократским променама, у Србији се десио потпуно другачији процес који се назива периодом "блокиране транзиције". Прва година после петог октобра обележена је стихијским вођењем културне политике која је била усмерена ка краткорочном планирању, каже Наталија Мацура, и додаје:

– Министарство културе није имало стратегију у планирању, пошто није имало јасне програме и приоритете краткорочног и дугорочног развоја културе. Како се кадровски менаџмент бави људским ресурсима (а то су основни ресурси установа културе) тако је и као основни инструмент транзиционе културне политике 2001. одређена – кадровска политика.

Наша саговорница подсећа да је Александра Јовићевић, помоћник министра културе Бранислава Лечића из 2001, оценила да су кључни проблеми наше кадровске политике недостатак образованих кадрова, као и чињеница да је пола милиона људи отишло из земље. Тиме је Србија са шест одсто високообразованих кадрова пре 1991. године спала 2001. на свега три одсто. Последица тих дешавања је, према мишљењу тадашње помоћнице министра, недостатак образованих људи за рад у комисијама стручних тимова, па се зато често дешавало да исти људи седе у више комисија.

Meђутим, истраживања су показала да културна јавност Србије овај проблем види на потпуно другачији начин. Односно, кључни проблем кадровске политике није недостатак образованих кадрова, већ постављање директора и чланова управних одбора на основу политичке припадности, а не стручности, те стога културна јавност Србије захтева деполитизацију установа културе и децентрализацију система управљања.

– Конкретно: у образовању, министар још има кључну реч при избору директора, а директор сам одлучује о запошљавању кадрова, разрешењу кадрова, слању на семинаре, награђивању, вредновању нечијег рада... Значи, у школству целокупна власт почива у рукама два појединца, министра и директора. То треба да се промени и да се уведу саветодавна тела на које би се пренео систем одлучивања.

– Даље, наставља Мацура, у институцијама културе, директоре и чланове уметничког већа поставља Извршни одбор Скупштине града, без конкурса, што значи да они индиректно, ако не директно, спроводе програмску политику партије која учествује у градској власти. Уколико је не би следили, градска власт која их је поставила може и да их разреши. Наравно, овде је реч само о институцијама које припадају јавном сектору културе.

Институција јавног конкурса

Наша саговорница истиче да је, поред увођења стручних тела на које би се пренео систем одлучивања у култури и образовању на свим нивоима (држава/град/институције), врло важна и реорганизација управних одбора у области културе. У њима би се, према ротационом принципу, смењивали чланови чиме би се одбори ослободили доминантних појединаца.

Због свега наведеног, Наталија Мацура сматра да је наш систем "још увек један веома опасан систем".– Рећи да нешто не ваља у овој држави, и да мора да се промени може и да нас кошта. Код нас запослени још мора да буде лојалан, и не сме да подигне свој глас уколико је његово мишљење опречно са мишљењем његовог надређеног. Зато, каже, кандидати морају да буду примани у радни однос на основу конкурса заснованих на стручности, што више није правило. И критеријуми на основу којих ће запослени да иду на усавршавања морају бити доступни свима и јасно дефинисани.

Књига "Културна политика у области музике" садржи и препоруке за реформу кадровске политике у институцијама образовања, културе и медија, у области музике. Она гласи: међусекторска сарадња културних институција, одређивање стратегије приоритета националне и градске културне политике; оснивање савета за просвету и културу на националном/градском/ општинском нивоу. А од изузетне важности је и увођење институције јавног конкурса за избор кадрова запослених у култури, о којима не сме да одлучује један човек већ формирано стручно тело.

-----------------------------------------------------------

"Не може", рече секретарица

Наталија Мацура недавно је и сама покушала нешто да промени. Позвала је ФМУ да се распита да ли је тачно да је предмет "Организација музичког живота" угашен због недостатка кадра који би предавао тај предмет, пошто сматра да је студентима неопходно да их на факултету упуте у културну политику и менаџерску страну њиховог будућег посла.

– У разговору са секретарицом хтела сам да закажем разговор са деканом, али је госпођа одговорила да је беспредметно заказивање разговора јер је та катедра угашена и нема потребе за таквим предметом. Секретарица, ваљда, треба само да обавља административне послове, а не да одлучује о стратегији развоја факултета! Људи себи дају овлашћења која немају и то је бирократија која мора да се мења. Хајде да почнемо од тога, предлаже Наталија Мацура.