Коалициони потенцијал

Пре извесног времена, у овој рубрици сам писао о медијској офанзиви голооточког Великог брата, Брозовог генерала Јована Капичића, указујући на његов „естрадни потенцијал”.

Убрзо се, међутим, показало да сам „потенцијале” „генералове” биографије и „генераловог” „персоналитија”, али и нихилистички карактер српске политичке сцене – добрано потценио.

Моја очекивања су изневерена: „генералу” није понуђено ни директно учешће ни место „адвертајзера” у неком ријалити програму садомазохистичког типа. Али је, зато, као почасни гост, позван на седницу главног одбора ЛДП-а. А ЛДП није било каква странка, него, мало ли је – парламентарна. „Потенцијал” који човек поседује, дакле, није само „естрадни” него и „коалициони”.

На питање шта га везује са „генералом” Капичићем, лидер ЛДП-а је одговорио да га везује „антифашизам”!?

За упућене у чаршијске релације, Капичићево прикљученије „антифашистичкој коалицији” не представља изненађење. „Генерал” је, наиме, веома омиљен у серклу „левих културних радника”, професионалних „пријатеља” и самозваних наследника покојног Данила Киша. А серкл је веома близак ЛДП-у.

Неупућенима информација, заборавнима подсећање: једна од најчешће цитираних изјава писца Данила Киша је она да – парафразирам – када му неко каже како фашистички и стаљинистички логори нису једнако зло, прекида разговор и устаје од стола.

Кишови „пријатељи” и „наследници”, међутим, за столом генерала Капичића – седе ли седе.

Да ли су, можда, једни измишљајући шта им је „Дача рекао у четири ока”, а други раширених зеница слушајући њихове измишљотине – сметнули с ума Кишове документоване изјаве? Или, биће, налазе како Голи оток није исто што и Стаљинови логори? Него је, ваљда, бољи, зато што чувари Брозовог (анти)стаљинизма своје сужњеве, углавном, нису тукли, мучили и убијали лично, већ су их терали да туку, муче и убијају једни друге!? Неупућенима још једна информација, заборавнима још једно подсећање: Данило Киш је аутор документарног филма посвећеног Жени Лебл, голооточкој страдалници ,која је верно описала доживљене ужасе и муке!

Кад се све сабере и одузме, једно је извесно: не само са „генералом” Капичићем него и са својим „пријатељима” и „наследницима”, Данило Киш, да се, неким чудом, по други пут појави међу Србима – тешко да би за сто сео.

Но, пустимо „пријатеље” и „наследнике”, већ су добили више простора него што заслужују.

У „антифашистичку коалицију” са Јованом Капичићем, преко ЛДП-а, ступио је и Светислав Басара, други гост главног одбора ове странке.

Басара није ни Кишов „пријатељ” ни Кишов ,,наследник”. И није „културни радник”. Него је – писац. И премда се током секундарне, публицистичко-дипломатске каријере, залагао за све и свашта, и против свега и свачега се бунио – афинитете према главешинама Брозове државне безбедности – чак и ситнијим и мање ,,заслужним” од голооточког генерала – барем до сада и барем јавно, колико ми је познато, није показивао.

Није најјасније шта је Басару нагнало да пословично велику снагу, висину илити ширину свог „коалиционог потенцијала”, на примеру Јована Капичића – по ко зна који пут докаже.

Можда – „национална топографија”?

Негдањи постмодерниста, а новопечени припадник „антифашистичке коалиције”, наиме, недавно је, јавно да јавније бити не може, писцу Вулету Журићу скресао у браду и брк како он и остали „који су дошли из Босне, мисле да су већи Срби од осталих”!?

Што јест, јест – Капичић из Босне стигао није. И – што јест јест – са србовањем нипошто не претерује.

Мало ли је – машала.