И овако и онако

На све ствари, па и на овај наш проблем с Ратком Младићем и Хагом и заустављене преговоре са Европском унијом, може да се гледа овако или онако, а може и овако и онако. Дакле, вест је да Србији није одобрен наставак преговора са ЕУ, да се тражи пуна сарадња са Хагом и да ће преговори бити настављени тек када се оцени да је постигнута пуна сарадња са Трибуналом.
Случај Србија, преносе агенције, поделио је Савет министара ЕУ који је јуче у Луксембургу донео овакву одлуку. Већина министара ЕУ (из Италије, Шпаније, Грчке, Словеније, Аустрије, Мађарске и "низа других европских земаља, углавном из региона") тражила је да се преговори са Србијом наставе, али условно. Њихов предлог да се са Србијом преговара све до формалног потписа на Споразум о стабилизацији и придруживању (да би се тек тада тражила "потпуна" сарадња с Хагом), нису прихватили Оли Рен и Европска комисија, Велика Британија, Француска, Немачка, Холандија, Финска, Белгија и Ирска. Представници Ренове, тврде струје у ЕУ сматрају да би и такав условни наставак преговора био незаслужена награда за Београд.

Да не буде забуне, ни они који су се залагали за наставак преговора нису мислили да Београд треба наградити. Они су само сматрали да му треба дати "већу шаргарепу". Да Београду, уместо пуког обећања да нешто може да добије, треба дати и реалну шансу да нешто може и да изгуби. Резон је једноставан – ако би Србији надохват руке био Споразум о придруживању, који отвара врата слободној трговини са ЕУ, визним олакшицама и кандидатури за члана ЕУ, можда би и неко од оптужених за ратне злочине био надохват руке Хагу.

Они који су јуче гласали за наставак преговора схватили су оно што Рен и они који га подржавају, изгледа, нису.

Може Рен да буде и у праву кад каже да Србија није заслужила награду за оно што је до сада урадила, али за циљ коме, како сам каже, тежи и ЕУ колико и Србија, битно је да ли Србија заслужује награду за оно што тек треба да уради. Па, чак и да сматрају да је не заслужује, не могу да пренебрегну чињеницу да Србија такву награду тражи. Зато се оно што се одвија између Србије и ЕУ назива преговорима, а не бомбардовањем.

Јер, и њима и нама је постало јасно да се чак и после бомбардовања мора преговарати. И зато, колико год неповољно изгледало јучерашње саопштење Савета министара и изостанак наставка преговора, није све готово. Ни они ни ми нисмо још добили што смо хтели. Зато су се званичници Европске уније, како је то приметио и британски министар Џефри Хун, и јуче трудили да не кажу дефинитивно да нема наставка преговора до изручења Младића. Јер ће их, можда, и бити. Можда ће ЕУ схватити да демократска власт у Србији не може да победи на следећим изборима ако бирачима не понуди успех какав би представљало склапање Споразума са ЕУ. Можда схвате да рејтинг радикала не расте у Србији зато што Срби не знају за боље, него зато што то боље никако да се примакне. Можда схвате и да кола тешко иду под ручном. Можда схвате да се до циља може доћи или овако или онако. А може и овако и онако.